Marko Đoković, srednji brat najboljeg tenisera sveta Novaka, živi već godinama u Španiji u Marbelji gde ima svoju akademiju.
Ne voli da privlači pažnju i da priča mnogo za medije, ali je u velikoj ispovesti za španski “El Mundo” ispričao kroz kakve je sve životne teškoće i iskušenja prolazio.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– Na teniskom terenu uopšte nisam bio stidljiv, ali van njega, više volim da zaostajem, zaista. Kada sam imao 14 godina, otac mi je ponudio mogućnost da biram između studija ili se posvetim igranju tenisa. Odabrao sam drugu opciju i otišao u Valensiju na akademiju, a zatim sam se vratio u Srbiju na nekoliko meseci da bi se, ubrzo nakon toga, nastanio u Nemačkoj – prenosi on.
Napuštanje porodične kuće u tako ranom dobu za njega je u početku bilo „teško iskustvo, ali i veoma obogaćujuće koje ga je dosta očvrsnulo.
– Zbog samoće sam „sazreo mnogo brže od ostalih dečaka mojih godina . Posvetiti se tenisu, kao i svakom sportu, uključuje mnogo odricanja. Mnogo stvari morate ostaviti na putu da biste se usredsredili na ono što se dešava na terenu. Oni koji mogu da treniraju u svojim mestima porekla imaju veliku sreću, ostali, poput mene su primorani da vrlo brzo napuste porodicu i prijatelje kako bi proveli život putujući sami s jednog mesta na drugo na planeti. To je, bez sumnje, negativna strana. Ali, s druge strane, vi upoznajete mnoga mesta i mnogo divnih ljudi – kaže Marko.
Marko je ispričao i šta mu se sve dešavalo:
– Mnogo sam patiio jer sam svu svoju sreću zasnivalo na snu o postizanju uspeha na terenu, a on nije došao. Kao da to nije dovoljno, imao sam sa sobom osobu koja ga je postigla, mog brata Novaka i bio sam opsednut postizanjem istog rezultata.Međutim, rezultati nisu dolazili i osećao sam se svakodnevno nesrećnijim. Može se reći da sam, bukvalno, gubio život. Nisam više mogao izdržati. Bilo je jako loše, ali nisam sebi dozvolio da to pokažem, jer nisam želeo da misle da sam slab. To je, nažalost, sasvim normalno. Mnogo je ljudi koji pate od emocija, ali to kriju jer se stide toga – kaže Đoković.
Onda je upoznao Pepea Imaza
-Kad sam ga upoznao, kao što je u Srbiji normalno, pružio sam ruku, ali Pepe me pitao može li me zagrliti. Istina je da sam u početku bio malo zatečen ali, , rekao sam da i, kad me je zagrlio počeo sam neutešno da plačem. U tom tačnom trenutku shvatio sam koliko sam bio loš. Uvek su mi govorili da volim roditelje, braću, devojku, ali nikada pre toga nisam čuo da bi trebalo da volim sebe. Probaj, rekao mi je Pepe, da nekoliko puta tokom dana, osetim svetlo koje svi nosimo u sebi, da ga poštujem i da ga saslušam. Deluje jednostavno, ali nisam ništa od toga uradio. Nastavio sam da govorim sebi kako je sve loše i ja sam malo po malo, hranio tu patnju koja je rasla u meni.
BONUS VIDEO:
Najteže je biti srednje dete. Razumem ga.
Ovaj je najnormalniji u porodici.
Ovoga je Pepe uzeo pod svoje. Verovatno su u semi.