Kada se spomene Zemun, prva asocijacija je svima prepun autobus na liniji 45, zatim Gardoš i Lido, a nama zaluđenicima za loptom prvo pada na pamet fudbalski klub, Taurunum bojsi i Aleksandar Kirovski.
Upravo je živa legenda zeleno-plavih glavna tema ovog intervjua. Iako ima tek 31 godinu, Kirovski je ljubiteljima fudbala poznat više od jednu deceniju. Prošao je “sito i rešeto” kroz svoju karijeru, vraćao se u Zemun kao svojoj drugoj kući, a i dan danas ne može da prođe nekoliko minuta da ne spomene svoju najveću ljubav.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Neki bi rekli da je mogao više, bio je veliki talenat među stativama, put ga je naneo i na “Marakanu”, ali su neke “sile” umešale prste i možda malo pokvarile njegove planove.
Ipak, popularni Kira ne žali ni za čim, sve bi isto uradio, a vas ćemo ostaviti da uživate u našem sagovorniku i nesvakidašnjoj životnoj i fudbalskoj priči za Objektiv.rs
– Moji počeci su vezani za Zemun u svakoj varijanti, otac me je prvi put 1997. godine odveo na Zemunov stadion, kada im je gostovao Radnički iz Kragujevca. Sećam se da je tada za Zemun branio Megi Ristović (prim.aut. Predrag Ristović) i Radak (prim. aut. Radovan Radaković), a rezultat je bio 3:1 za Radnički. Tad sam zavoleo fudbal i od prvog dana sam hteo da budem golman – započeo je priču za naš portal Kirovski.
Odrastao je na zemunskoj šljaci i prvu šansu da oseti čari prvog tima pružio mu je čuveni fudbaler Zemuna, tadašnje Galenike u njegovo vreme dok je igrao, Dragan Lacmanović.
– Da li se igrao fudbal u školskom dvorištu “Lazar Savatić” ili ispred zgrade uvek sam branio. Nisam bio jedan od onih klinaca koji je bucko, pa da su me stavljali da branim, umeo sam i da igram, ali sam više voleo da branim. Odmah sam tražio da me upišu na fudbal, tako da sam ovde doveden 1998. godine na šljaku. U to vreme nisu postojale škole fudbala, sve do prvog razreda, a bazu su vodili Sava Soldatović, Dragan Šipka i Dragan Macura. To su bili selektivni treninzi, gde su oni odlučivali u koju ćeš selekciju da ideš. Tu sam bio godinu dana, odakle me je izvukao Gezim Ljalja i stavio u svoju selekciju, a zatim me je uzeo Macura, za godinu dana stariju generaciju. Dragan Lacmanović i Milan Đuričić su me 2006. priključili prvom timu, kao talentovanog klinca. Sedeo sam u par navrata na klupi. Naredne sezone su ispali u Srpsku ligu i od tad sam ja postao prvi golman. Uspeli smo odmah da uđemo u Prvu ligu Srbije, a ja sam u Zemunu bio do 2011. godine.
Verovatno malo ljudi zna, da je bio na korak od prelaska u redove Partizana.
– Tokom prvog mandata u Zemunu, 2009. godine otišao sam na tri meseca u Kijevo iz Verone, posle Evropskog prvenstva, pošto su oni pratili našu drugu ligu u to vreme i bio sam u njihovoj Primaveri, ali ja tamo nisam prešao, pošto je u tom trenutku postojala priča da treba da pređem u Partizan. 2010. godine sam bio na pregovorima sa Draganom Đurićem i Ivicom Kraljom, međutim nisu se klubovi dogovorili i ja sam ostao još godinu dana u Zemunu i posle toga je usledio prelazak u Crvenu zvezdu.
Svestan je bio da je bio premlad i da je Crvena zvezda bila preveliki zalogaj za njega.
– Period u Zvezdi pamtim jako dobro. Tvrdim da sam bio jako mlad za odlazak u takav klub. Imao sam 20 godina i bilo koji golman u tim godinama, koji nije izašao iz njihove omladinske škole, ne može taj sistem da poznaje. Ne mogu reći da sam otišao nespreman tamo, ali je to u tom trenutku bio preveliki zalogaj za mene. Boban Bajković je u tom trenutku dobio šansu i on je objektivno dobro branio. Ja sam tamo napredovao i radio odlično i imao sam period kada sam dobio šansu da branim, ali je nisam iskoristio. Ponosan sam na taj period, ipak dve i po godine nije kratko, ostala su mi neka prijateljstva od tad. Da sam otišao tamo sa 25 ili 26 godina sigurno bi to drugačije izgledalo.
Pravu šansu je dobio kod Aleksandra Jankovića, dok je kod Prosinečkog dobijao na kašičicu, a i u tom periodu suočio se sa operacijom butine, nažalost prvom u moru povreda koje je doživeo.
– Mene je u Zvezdu doveo Robert Prosinečki, pa je umesto njega došao Aleksandar Janković, kog je zamenio Rikardo Sa Pinto i na kraju me je trenirao Slaviša Stojanović, a trener golmana mi je bio Srđan Maksimović. Kod Robija sam branio samo Kup utakmice i te godine smo izbacili u dvomeču Partizan u polufinalu, ali sam ja branio do četvrtfinala i onda sam operisao butinu. Na kraju smo osvojili Kup, pošto smo u finalu pobedili Borac iz Čačka. Branio sam i neke prvenstvene utakmice, ali su protivnici bili Metalac, Mladost Lučani, Smederevo… Pravu šansu mi je dao Sale Janković. Kod njega sam bio prvi golman, a šansu mi je dao u Kupu protiv Radničkog iz Niša, gde smo pobedili, a ja sam bio igrač utakmice i od tada sam počeo redovno da branim. Branio sam protiv BSK Borče na “Marakani”, protiv Smedereva. Onda sam u Kuli protiv Hajduka dobio crveni karton, ali me je vratio da branim. Onda je usledila utakmica u Kupu protiv OFK Beograda, gde sam loše branio, na početku utakmice se desio kiks, gde sam bio direktan krivac za gol i mi smo ispali iz Kupa, da bi me on posle te utakmice vratio na klupu. Tad sam shvatio da sam ispustio šansu koja mi se ukazala. Posle njega je došao Sa Pinto, a sa njim su generalno imali svi lošu saradnju, jer je on bio čovek Zorana Stojadinovića. Ekipa mu je bila sastavljana, a on je tu došao kao veliko ime, ali bez neke ideje da radi svoj posao. Posle njegovog odlaska došao je Slaviša Stojanović, koji je dobar trener i bila je jako dobra ekipa sa Milijašem, Pečnikom, Ninkovićem, Mijailovićem Mrđom… Ja sam odradio pripreme i na početku prvenstva sam otišao na pozajmicu u Zemun. Trenirao sam do četvrtka u Zvezdi, a onda četvrtak i petak u Zemunu i branio sam utakmice za njih. Bio sam šest meseci i onda mi je istekao ugovor sa Zvezdom, nisam ga dalje produžavao. U tom periodu je bila radna grupa u Zvezdi, koju su činili: Čović, Tončev i Kokeza. Godinu dana pre isteka ugovora sam u dogovoru sa Čovićem produžio ugovor na još dve godine, sa dogovorom da po produžetku ugovora, mogu da produžim pozajmicu u Zemunu. Međutim, kada sam ga produžio, on mi nije dao da produžim pozajmicu i ja sam onda njih tužio. Tužba se odnosila samo za prvu godinu ugovora, pošto druga godina nije ni započeta. U tom periodu Dmitrović je otišao iz kluba i ostali su samo Bajković i Rajković, a Bajković je imao dozvolu da ide iz kluba i trebao im je još jedan golman. Ja sam želeo samo da se ispuni dogovor koji smo napravili, ali pošto to nisu uradili, a meni su trebale utakmice, pošto sam želeo da branim, a teško da bih dobijao šansu pored njih dvojice, ja sam odlučio da odem, tj. da se vratim u Zemun. Jednostvano, kada bi mi dali šansu ja nisam znao gde je stativa, gde je prečka, nisam imao pojam u prostoru, jer sam pre Zvezde branio 90 utakmica u kontinuitetu za Zemun i još 50 za reprezentaciju i onda sam došao u situaciju da branim samo 11 utakmica za tri godine.
Potpuno je bio iskren i znao je kakvu je šansu propustio, ali se videlo da mu fale utakmice u rukama, da bi pokazao svoje pravo lice.
– Smatram da nisam odavao utisak nekog ko to može da isprati u tom trenutku. Nisam se nalazio u zoni komfora i nisam branio kako umem. Ja imam drugačiji stil branjenja od ostalih golmana, a meni je moj stil promenjen iz nesigurnosti. Po meni je dovoljno pet utakmica da se vidi da li neko može da brani ili ne. Ja sam branio od sjaja do očaja, a to je u Zvezdi nezgodno. Druga priča bi bila da su me doveli sa 19 godina i dali mi ulogu prvog golmana, sa željom da istrpe moje greške, kao što su učinili sa Rajkovićem, a evo to upravo radi i Partizan sa Popovićem, koji ima potencijala da bude vrhunski golman.
Nažalost, drugi i treći mandat u svom voljenom klubu neće pamtiti po dobrom, bez obzira na to što ih je uveo u superligaško društvo.
– Vratio sam se u Zemun, ali generalno moj odnos sa rukovodiocima kluba kroz istoriju je bio jako turbulentan. Što zbog moje tvrdoglavosti i čestitosti i nedostatka iste kod njih. Generalno, kod mog prvog odlaska iz kluba 2011. godine, braća Polići su držali klub i sa njima sam imao sjajan odnos, jer su imali sklad reči i dela i tad je Zemunu uplaćeno obeštećenje od strane Zvezde i ja sam bio neko ko je uvek dobrodošao u klub i bila je lepa priča. Kada sam se vratio 2014. tada je direktor bio pokojni Goran Bunjevčević i pošto sam bio igrač Zvezde prvih šest meseci, od njih sam primao platu, a ne od Zemuna. Ipak pošto sam tužio Zvezdu i postao slobodan igrač, potpisao sam za Zemun i drugih šest meseci te sezone nisam primao platu, jer smo bili daleko od mesta koje vodi u drugu ligu i rekao sam da ne želim da me plaćaju i na taj način sam hteo da se odužim Zemunu, jer je on mnogo više dao meni nego ja njemu, pa sam tako hteo da iskažem poštovanje. U tom periodu je Bunjevčevič napustio klub i došli su neki drugi ljudi. Oni su dogodine pravili ekipu po dogovoru za ulazak u drugu ligu i sve je bilo dobro dok se nisam povredio. Tad su me pustili niz vodu, pošto sam ja sam organizovao svoju operaciju i oporavak. Oni jednostavno nisu želeli da mi daju bilo kakve dogovorene plate, to je amaterski rang takmičenja i sve se svodi na dobru volju poslodavca, koji u tom slučaju nisu mene trebali i tad sam drugi put napustio Zemun. Oporavak mi je trajao 14 meseci, zbog povrede nadlaktice imao sam dve operacije. Kada su videli da ću se vratiti fudbalu, iako su bile prognoze da će se teško desiti, oni su odlučili da me vrate u Zemun, a tada smo bili druga liga, pošto smo ušli u nju u toj sezoni kada sam se povredio, a onda sam propustio celu narednu sezonu u Prvoj ligi Srbije. Kad sam se vratio u tom trenutku je trener bio Dragoljub Bekvalac, ali je on bio kratko i ubrzo ga je nasledio Švaba Milanović (prim.aut. Milan Milanović) i on je skockao ekipu i mi smo izborili Superligu. Nisam razmišljao o odlasku, jer sam već slušao komentare kako moj odlazak iz Zvezde u Zemun nije racionalan, ali ja sam obećao kako ću braniti Superligu u dresu Zemuna. Međutim, zbog svih dešavanja koji su se događali prilikom moje povrede, moja komunikacija i odnos nisu bili na dobrom nivou. Ja sam njima trebao kao neko sa autoritetom i kvalitetima, koji može da drži ekipu na okupu i pod kontrolom klub i može da donosi bodove na terenu, ali van toga mi nismo imali neko međusobno poštovanje. Onog trenutka kad smo u poslednjem kolu obezbedili povratak u Superligu na našem terenu protiv Jagodine, mene su bukvalno oterali iz kluba. Imao sam tu neslavnu epizodu nažalost, ali jako velika prijateljstva ostaju iza mene i dan danas se čujem sa preko 200 saigrača, koji su bili u tom trenutku u klubu, ali se ne čujem sa tim ljudima koji su vodili klub i koji su me na najprostačkiji način odstranili iz kluba i onda sam ja odlučio da prihvatim poziv Nenada Lalatovića na leto 2017. godine, iako me je već zvao pre toga ja sam ga odbijao zbog već pomenute želje da sa Zemunom budem u Superligi, ali posle svega što se izdešavalo odlučio sam da pristanem i pređem u ekipu Čukaričkog.
Sjajno je branio u ekipi Čukaričkog i imao je priliku da sarađuje sa Nenadom Lalatovićem, za kojeg ima samo reči hvale, kao i za celokupan tim koji se tad nalazio na Banovom brdu.
– Lalatović je nepresušan izvor engergije i neko ko drži fudbal u malom prstu. On je jako dobar drugar sa svim igračima, mlad čovek, koji je kapirao kako se odnosi postavljaju i napravljena je jako dobra ekipa sa Drinčićem, Ovusuom, Fofanom, Radonjićem, Kopitovićem, Bogosavcem… Ta ekipa je trebala da bude između Zvezde i Partizana, ali je drugi deo polusezone Radnički iz Niša pobeđivao sve redom i mi smo završli na četvrtom mestu na tabeli, što objektivno sa takvom ekipom i nije neki uspeh. Ipak, u uslovima u kojim smo bili i nismo mogli više, a ja sam tu godinu dobro branio i dobio sam ponudu Vardara, konkretno Darka Pančeva i trenera Babunskog i na leto 2018. godine sam prešao u njihove redove. Period u Čukaričkom mi je bio najlepši u karijeri.
Kao nagrada, stigao je poziv da ode u makedonskog šampiona, ali došlo je do određenih promena, zbog kojih nije uspeo da napravi bolju internacionalnu karijeru.
– To je bio jako zanimljiv projekat, pošto su godinu pre toga uspeli da izbore grupnu fazu Lige Evrope. To je bila jako dobra ekipa sačinjena od bivših ruskih i ukrajinskih reprezentativaca i bilo je tu par Brazilaca. Ja sam potpisao ugovor na dve godine, međutim tad su se desili politički izbori i promenila se vlast i prestalo je finsasiranje Vardara, konkretno od strane Sergeja Samsonenka, koji je želeo da izađe iz kluba. Dogodila se situacija, gde smo svi imali jake ugovore za uslove makedonskog fudbala, a prestali smo da dobijamo novac, tako da sam bio sedam meseci u Skoplju i onda sam preko UEFA potraživao primanja, koja sam trebao da dobijem po ugovoru. Sklopio sam lepa prijateljstva u Vardaru, gde smo se svi zajedno držali kada nije bilo novca u klubu, a nisam bio sa porodicom u tom trenutku. Izdvojio bih prijateljstva sa Ukrajincem Evgenijem Novakom i Rusom Maksimom Maksimovim.
Ispričao je i anegdotu, koja je prethodila njegovom odlasku u Vardar, ali i naglasio je zahvalnost predsedniku Čukaričkog što mu je dopustio da ode godinu dana pre isteka ugovora.
– Bio sam na svadbi kod Marka Jevtovića, koji je rođeni Zemunac i igrao je u Partizanu, i stiglo mi je na Viber da imam propušteni poziv sa makedonskog broja, a zatim mi je stigla sa istog broja poruka: – Aleksandre javi se, Darko je iz Skoplja – pisalo je u poruci. Ja pre toga nisam znao da postoji interesovanje iz Vardara i odgovorio sam: – Koji Darko? On je napisao da je to Darko Pančev, direktor fudbalskog kluba Vardar i bivši napadač. Ja sam mislio da se neko šali sa mnom zbog mog prezimena. Izašao sam i pozvao taj broj i ispostavilo se da je to stvarno on. Predočio mi je njegovu ideju da mi završi makedonsko državljanstvo, jer mi je deda sa očeve strane rođen u Skoplju, ali mi otac nije potraživao njihove papire i onda kad se preskoči jedno koleno ne mogu sam da dobijem. On mi je rekao da ako nemam ništa protiv, da će mi on to završiti i tako bih ja bio domaći igrač u Vardaru i tamo su mi ponuđeni mnogo dobri uslovi, koje nisam imao ni Zvezdi, ni u Čukaričkom. Jedini problem mi je bio, kako da odem iz Čukaričkog, jer sam tamo dobro branio i imao sam redovna primanja, ali je tu predsednik Čukaričkog Dragan Obradović pokazao koliki je čovek i omogućio mi je da odem u Vardar, gde bih mogao da za svoju porodicu zaradim neki dinar.
Neočekivani obrt koji se desio u Makedoniji, naterao ga je da se vrati u Srbiju i tom prilikom zbog pravila UEFA morao je da traži klub sa što manjim primanjima, kako bi naplatio dug iz Skoplja i između ostalog morao je da preživljava neprijatnosti sa navijačima Vojvodine, za koje je poznato da su u lošim odnosima sa navijačima njegovog matičnog kluba.
– Kada kao stranac potpišeš ugovor i onda preko UEFA potražuješ zaostala primanja, tebi onda moraju da isplate ceo ugovor. Ja sam ga potpisao na dve godine, a prvih sedam meseci što sam bio to svakako imam po njihovoj proceduri, a ostalih 17 meseci ti dostavljaš, ako si našao novi klub, kolika su ti primanja i ako ti je plata 100 evra, a u Vardaru ti je bila 200 evra, onda ti UEFA kaže da će ti Vardar doplatiti tu razliku. Ja sam u tom periodu imao opciju da pređem kod Lalatovića u Radnički iz Niša ili da pređem u Vojvodinu. Za Vojvodinu je posebna priča, pošto sam tri puta trebao da tu pređem, a poslednji put su transfer stopirali navijači. Bukvalno su bili na istom mestu gde i ja i bilo je vrlo neprijatno. Na kraju je ta opcija otpala, a sa Radničkim nisam uspeo da se dogovorim da mi što manje novca ide na račun, a što više da se ne piše nigde, pošto sa 29 godina nisam želeo da poklonim Vardaru svoj novac i došao sam u situaciju, da odem u drugoligaški fudbal gde sam mogao da pravim takvu vrstu dogovora. Odlučio sam da odem u poslednjeplasiranu ekipu Budućnost iz Dobanovaca.
Uspeo je da spasi svoj novi klub od ispadanja i nije propustio priliku da opiše svog tadašnjeg predsednika, koji daje celog sebe klubu iz Dobanovaca.
– Tamo je predsednik bio gospodin Mane Smiljanić, sa kojim sam i dan danas prijatelj, a koji je jedna zanimljiva i avangardna ličnost u našem fudbalu. On sve radi sam, a to je mesto od deset hiljada stanovnika, koji mnogo vole fudbal i koji mnogo vole Maneta. Otišao sam tamo sa idejom, okej do pre šest meseci sam igrao Evropu protiv Pjunika u dresu Vardara, da pomognem čoveku koji voli fudbal, da ostavi klub u ligi. Na kraju smo uspeli da sačuvamo drugoligaški status. Tu sam bio samo šest meseci i ostalo mi je onda još godinu dana da dostavljam UEFA izveštaje svojih primanja, kako bi mi Vardar isplatio celokupan iznos ugovora. Posle toga sam odlučio da pređem u Žarkovo, pošto Mane Smiljanić nije imao potrebu da ima skupog golmana u svojoj ekipi.
Bio je zadovoljan pričom koja mu je ponuđena u Žarkovu, ali šokirao ga je odnos određenih ljudi iz Uprave prema svojim igračima.
– Tamo me je sačekao ambiciozan projekat sa željom da Žarkovo bude u vrhu. Doveli su Koromana kao trenera i bila je plejada dobrih drugoligaškig igrača. Mi smo u prvih pet, šest kola imali sve pobede i bili smo jako dobri. Onda se dogodila jedna situacija, koja je promenila sve. Žarkovo je specifična sredina, gde svako daje sebi za pravo da ulazi u svlačionicu, da li pre utakmice, da li posle utakmice ili na poluvremenu. U tom periodu je predsednik kluba bio Marko Pražić i ja sam se sa njim dogovarao, a svako drugi ko nije bio sportski direktor ili generalni sekretar, za mene je bio nepoznata osoba i nisam razumeo zašto ti ljudi daju sebi za pravo da ulaze u svlačionicu na poluvremenu i kritikuju igrače. Te kritike smo nekako mogli da progutamo, ali kada su došli u situaciju da nas psuju, ja sam odreagovao i napustio sam klub posle dva meseca.
Nažalost, posle toga su se pojavili prvi ozbiljniji problemi sa leđima, ali je uprkos tome opet prihvatio poziv da se vrati u Dobanovce, sa istim ciljem.
– Tad sam se uplašio da u narednim mesecima ne budem pasivan i odlučio sam pojačao treninge i trenirao sam u Zemunu individualno sa Vladimirom Ćirićem i sa čuvenim Popom iz Pančeva i tad sam osetio problem sa leđima. Ja sa leđima imam problem od 14. godine, ali sam uz pomoć vežbi, pre i posle treninga, naučio da održavam radni bol i sa kojim se može igrati. Ipak tada sam osetio razliku, do koje je došlo jer sam nespretno organizovao sebi treninge. Ipak, opet sam dobio poziv da se vratim u Budućnost iz Dobanovaca i ja sam prihvatio i opet je bio zadatak da se ostane u ligi. Odradio sam pripreme pod bolovima i uvideo sam da nisam ni na 30% svojih mogućnosti, ali uz dobru atmosferu i priču mi smo to nekako izgurali i u martu nas je presekla korona, a mi smo ostali u ligi zahvaljujući proširenju iste. Ovaj put nismo ostali zahvaljujući nama, ali prvi put jesmo i može se reći da kod Maneta Smiljanića imam 2/2, što se tiče opstanka u ligi, kada si poslednji na tabeli na polusezoni.
Kada je video da više ne može, odlučio je da stavi tačku na profesionalnu karijeru i okrene se trenerskom poslu.
– Tad dolazi do prvih ozbiljnih problema i nuspojava sa mojim leđima, jer sam za vreme korone dosta šetao, vozio bicikl i radio vežbe, a osećao sam se sve gore. Otišao sam to da snimim i shvatam da sam došao u situaciju da moram da operišem leđa. U maju mesecu 2020. godine sam operisao leđa kod Miodraga Minića, koji je to odradio bez greške. Usledio je oporavak, gde sam ja odlučio da krenem da radim kao trener golmana. Posle ove operacije, ja sam mogao da nastavim da branim, međutim ne bih mogao da treniram punim intezitetom kao do sada, jer bi to naškodilo mojim leđima. Doneo sam odluku, kako ne bih kaljao nešto što sam do sad postigao, da završim igračku karijeru i postanem trener golmana. Paralelno dok sam branio, ja sam završavao licencu i pre neki dan sam položio za PRO licencu za trenera golmana.
Brzo je našao posao, ali ga je zadesio novi peh, zbog kojeg mora da drži na čekanju ponudu Fudbalskog saveza Srbije.
– U oktobru 2020. godine sam krenuo da radim u fudbalskom klubu 011 na Adi Ciganliji, koji drži Igor Ziherl, koji je bio direktor omladinske škole Zemuna. Tu sam ja krenuo da učim kroz rad sa klincima, a onda je usledio poziv Dušana Đokića da dođem u Borac iz Sakula, ali se tamo nisam dugo zadržao jer klub nema ambiciju da ide u viši rang, a takmiče se u Srpskoj ligi. Potom me je zvao Vanja Radinović, direktor omladinske škole Partizan, gde sam neko vreme volontirao, da bi na kraju usledio poziv od Nebojše Jandrića da budem trener golmana u Inđiji i Aleksandra Lukovića za kadetsku reprezentaciju Srbije, ali sam doživeo peh na treningu Inđije i pokidao sam prednje ukrštene ligamente na kolenu, tako da ću tek od marta moći da im se priključim.
Sa omladinskom reprezentacijom je bio treći na Evropskom prvenstvu, dok sa mladom reprezentacijom nije imao zapaženijih rezultata.
– Prošao sam skoro sve selekcije reprezentacije Srbije, nisam bio u mlađim kadetima i nisam bio pozvan za A selekciju. U omladinskoj selekciji selektor nam je bio Aleksandar Stanojević i mi smo prvo osvojili turnir ” Stevan Ćele Vilotić”, da bi zatim prošli prvu rundu kvalifikacija za omladinsko Evropsko prvenstvo u Irskoj. Pobedili smo Irsku, Albaniju i Englesku i kao prvi smo se plasirali u drugu rundu kvalifikacija. Drugi krug se igrao u Subotici, a tu smo prvo remizirali sa Finskom, potom smo pobedili Austriju i Mađarsku i otišli smo na Evropsko prvenstvo, koje se igralo u Ukrajini. Ipak pred Evropsko prvenstvo su nas zadesili pehovi u smislu pošto se povredio kapiten Vujadin Savić, Nenad Krstičić je u tom periodu imao leukemiju, dok je Ignjovski bio bolestan. Mi smo tamo otišli spremni, u punom intezitetu pod komandom Aleksandra Stanojevića. Na tom prvenstvu smo sjajno igrali, a u grupi smo bili sa Francuskom, Španijom i Turskom. Sa Francuzima smo igrali nerešeno, dok smo Španiju i Tursku pobedili. U polufinalu smo izgubili od domaćina Ukrajine i na kraju smo završili kao treći u Evropi. Nosioci su tad bili Adem Ljajić, Danijel Aleksić, Milan Milanović. Ja sam imao neke odlične utakmice na tom turniru, a bio sam golman sa najvećim brojem odbrana na turniru. Posle toga je usledila mlada reprezentacija, gde nam je selektor prvo bio Ratomir Dujković, a potom Aleksandar Janković. Prvo sam bio prvi čuvar mreže, a kasnije kao drugi do A reprezentacije, za koju nisam dobijao pozive. Nismo imali nekih uspeha, jer smo u poslednjoj godini kad smo bili izlazna generacija, prvo bili u grupi sa Francuzima, a potom je usledio čuveni baraž sa Englezima, koji se igrao u Kruševcu.
Ipak, jedan od događaja koji su mu nažalost obeležili karijeru, jeste duel u Kruševcu protiv Engleske, koji je ostao u senci skandala, koji su se desili po završetku utakmice, a Aleksandar je ušao u sukob sa selektorom Engleske, koji u njihovoj državi ima nadimak Psiho.
– Ja sam tu najgore prošao. Imao sam sukob sa njihovim fizioterapeutom, barem mislim da je to on bio jer je nosio led, a kasnije i sa selektorom Stjuartom Pirsom. Prvo je bio sukob na terenu i ja nisam želeo u tome da učestvujem, a pošto je tunel u Kruševcu dugačak, ja sam krenuo ka svlačionici, jer smo ispali i želeo sam da završim sa tim danom. Dok sam išao kroz tunel, meni je u susret išao čovek sa naočarima u njihovoj opremi sa dve kofe leda i on je mene prvi udario. Tad sam ja imao svoju žutu minutu i došao sam u sukob sa svima koji su mi naleteli i tad sam se sukobio sa selektorom Engleske Pirsom, jer nisam želeo da učestvujem u tome, a bio sam prvi napadnut sa njihove strane. Na kraju sam dobio krivičnu prijavu, imao sam suđenje u Kruševcu, dobio sam zabranu igranja za reprezentaciju u naredne dve godine, morao sam da platim 200-300 hiljada dinara i dobio sam uslovno dve godine i od tog perioda više nisam bio pozivan za reprezentaciju. Sad da se nađem u toj situaciji, ne bih to sebi dozvolio da se desi, ali to je bilo za nauk. Mogli smo da uradimo mnogo više na toj utakmici, ali smo propustili par sjajnih šansi i nismo uspeli da se plasiramo.
Prokomentarisao je i trenutno stanje u svom voljenom Zemunu.
– Došao sam u situaciju da posle poslednjeg odlaska iz Zemuna, bude bujica pomešanih osećanja kod mene, zbog proporcije koliko sam ja sebe davao Zemunu, a kako mi je to uzvraćeno bilo. Naravno, da i dalje pratim Zemun i da znam unazad deset utakmica, koji su im rezultati i kako igraju, a trenutni šef stručnog štaba je moj veliki prijatelj Dragoslav Milenković i pojedini članovi stručnog štaba su takođe moji prijatelji. Navijam iz sve snage za Zemun, ali mi je žao da sa svoje terase gledam Zemun u tom rangu takmičenja (prim.aut. Nalaze se u Srpskoj ligi). Mislim da opština želi da stane uz mezimca i da će to ići malo bolje. Iskreno se nadam da će tako biti, ali nemam pravo da komentarišem, pošto više nisam unutar kluba, nego sam sad komšija i navijač.
Izabrao je i najboljih deset igrača sa kojima je igrao tokom fudbalske karijere, a podrazumeva se da je on na golu tog tima, dok bi ih sa klupe predvodio Aleksandar Stanojević, za kog smatra da je najbolji trener od svih sa kojima je sarađivao.
– Lakše bih mogao da nabrojim 18 igrača, ali ajde. U veznom redu bi mi bili Nikola Drinčić, Nenad Milijaš, Evandro i uz njih bi morao da bude i Nenad Krstičić. Na štoperima bi bili Evgeni Novak i Milan Milanović, dok bi na levom beku bio Duško Tošić, a na desnom, iako mu to nije prirodna pozicija, Darko Lazović. U napadu bih stavio Nemanju Radonjića, sa kojim sa igrao zajedno u Čukaričkom, i Nikolu Vujoševića, zato što je po povratku iz Obilića u Zemun, posle povrede, bio njegov najbolji period u karijeri. To je sigurno najdominantniji igrač u skoku i imao je najbolji udarac glavom, od svih igrača sa kojima sam igrao. Trener bi definitvno bio Aleksandar Stanojević, on je najbolji trener sa kojim sam sarađivao, uz dužno poštovanje ostalih sa kojima sam sarađivao. Na koji način nam je pristupao i koliko fudbala zna, Stanojević je za mene sinonim za trenera.
Nije mogao da se seti svih anegdota, ali nam je ispričao kakvo je drugarstvo vladalo u Zemunu u trenutku njegovog povratka iz Zvezde i kakvu su zajedničku akciju imali svi igrači, zahvaljujući novcu koji su imali preko kazni, priliko kršenja pravila.
– Nemoguće je nemati anegdota, jer sam bio rezerva Bajkoviću i uvek je bilo pozitivnih stvari sa njim. Izdvojio bih jedan poseban period u Zemunu. Svi koji su dolazili bili su lepo dočekani, bio sam pravi domaćin, a kada su odlazili uvek sam im slao neku poruku podrške. U periodu kada sam se povredio, njih 30 mi je dolazilo u posetu, pa kad smo ušli u ligu svako od njih je dobio neki tekst ili pesmu od mene. Uspeli smo da sagradimo zajedničku prostoriju na stadionu, od para koje su išle za kaznu, kao što je npr. 21 u ševi, kašnjenje na trening ili koršćenje telefona u svlačionici, pa se izdvoji 100 dinara za kaznu i od zahvaljujući tome smo uspeli da za tu prostoriju nabavimo internet, šank, pikado, frižider, Soni Plejstejšn, televizor, dvosed, laptop… Tu smo provodili mnogo vremena. Ja se sad naježim kad se setim tog perioda, jer svaku premiju koju smo dobijali smo delili na ravne časti i tu smo uključili i ekonome i ljude koji sređuju teren. Uvek smo jednom nedeljno išli negde organizovano, dal to bilo igranje Basketa ili smo išli na Pejntbol i uvek smo bar nas deset igrača, posle treninga ostajali da sednemo zajednom, pa smo išli na zajednička letovanja i zimovanja. Jedva smo čekali da imamo trening i u tom periodu, kad nisu bile redovne plate, mi smo uspevali da se super družimo. Bilo je toga i u prvom mandatu, pre nego što sam otišao u Zvezdu, ali su tad za to bili zaduženi stariji igrači. Ja sam svoje liderstvo gledao da prenesem odbranama na terenu, pa onda da im usadim ljubav prema klubu za koji igraju i uvek sam organizovao ta druženja van terena. U tom periodu meni dan nije bio dan, ako makar jednom ne uđem na kapiju Zemuna, pogledam šta se dešava, sednem na tribinu i minut gledam u teren i onda izađem. To je ljubav koja se ne može opisati i ja ljudima nisam mogao da opišem, dok oni nisu videli koliko se ja dajem svemu tome i onda iz toga dođeš u situaciju da neki ljudi neće da ti kažu dobar dan, jer sam imao neki svoj stav, a to je bilo u periodu kad više nisam bio u klubu. Meni ljubav prema Zemunu ne mogu da uzmu i to ne može da izbledi i to će uvek ostati u meni. Živim za dan da se tu vratim, u kojoj ulozi, vreme će pokazati, ali neću da to bude neko moranje i da ne budem brzoplet, dok se uslovi za to ne stvore. Dok si golman, možeš to da vratiš na terenu, ali kad nisi golman, nego si trener golmana, sportski direktor ili predsednik kluba, moraš birati trenutak i tražiti preduslove da bi tvoja uloga imala značaj, kako bi se videlo da opet radiš u interesu kluba. Siguran sam da bi uspeha u klubu bilo, kada bih ja mogao na neki način da se pitam, pošto znam kako se Zemunci vraćaju kući i znam koliko smo pojedinačno jaki. Nadam se da će to biti u nekom skorijem vremenskom periodu, dok nas još ima u tom broju.
Na kraju nam je otkrio, da nije skroz okačio kopačke o klin, nego da i dalje brani, u petom rangu takmičenja za Kačer iz Belanovice, gde je došao kako bi uživao u druženju i najavio je da čim se oporavi od povrede kolena, da će opet stati među stative, kako bi im pomogao da uđu u rang više.
– Moj najbolji prijatelj Đorđe Prerad me je pozvao u Kačer iz Belanovice, koji je oživljen sa željom da se družimo, ali i da pobeđujemo. Prihvatio sam poziv, u dogovoru sa njim da dođem da branim, na način na koji moje telo i leđa mogu da izguraju tih 90 minuta. Branio sam prva dva, tri kola, ali me je presekla ta povreda iz Inđije, tako da tamo sad odlazim kao prijatelj kluba i navijam da uđemo u četvrti rang takmičenja i da se tamo stabilizujemo, a ja kad se oporavim vratiću se tamo da branim dok me moje telo bude služilo za svrhu druženja.
Piše: Luka Kalajdžić
OBJEKTIV INTERVJU: Gatuzo me je vezivao kanapom, Zvezda mi je i dalje neostvarena želja!
Izvor: Objektiv.rs
Komentari (1)
Jedan je Kirovski Aca!!