Mia Katarina Fece je 28-godišnja devojka koju bi ste, ukoliko je ne prepoznate, verovatno, smatrali “običnom” devojkom. Ali ukoliko ste malo više upoznati sa istorijom pop-rok muzičke scene 80-ih, Miu, u najmanju ruku, znate kao ćerku Marine Perazić i čuvenog Firčija iz EKV-a.
Iako dete slavnih roditelja, ova devojka kroz život ne ide samo uz privilegije. Živi na relaciji NY-Srbija, u Americi radi nekoliko poslova, retko kada ćete je zateći kod kuće i imaćete sreću, ako uspe da vam odgovori nekom glasovnom porukom, jer je uvek u žurbi, a odande već dugi niz godina uspešno uređuje program tatinog kluba koji predstavlja kultno mesto u Novom Sadu (ko nije bio u “Firčiju” ne zna šta su dobre žurke 🙂 ).
Porazgovarali smo sa njom o stanju u Americi zbog koronavirusa, o tome kako je biti “razapet” između poslova i kontinenata, ali nam je otkrila i kako reaguje na to kada je povezuju sa Marinom i Firčijem.
OBJEKTIV: Mia, već duži niz godina živiš na relaciji NY-Srbija. Već neko vreme si u NY-u, gde te je, na žalost, i zatekla cela situacija sa koronom. Kako si?
S obzirom na novonastalu situaciju, dobro sam. Mislim da se svi prilagođavamo ovome, najbolje što umemo. Ovo je nešto kroz šta prvi put prolazimo i mislim da suočavanje sa nepoznatim dosta utiče na raspoloženje svih, ali se trudim, da za promenu, ne mislim toliko unapred, već dan za danom posmatram sebe, ovu situaciju i kako ona utiče na mene.
OBJEKTIV: Kakva je situacija u gradu i koje mere su uvedene kao način borbe protiv ovog virusa?
Moram reći da se sve odvija dosta brzo. Prošle nedelje su stvari počele drastično da se menjaju. Pre toga su možda samo neki počeli da rade od kuće. Prošle srede, kada je stavljena suspenzija na letove za Evropu i kada se povećao broj zaraženih u NY, grad je naglo počeo da se prazni. Sve više ljudi radi od kuće, a zatvorili su i škole, restorane, klubove, radnje… Jako je bizarna scena videti gotovo prazan NY. Ovaj grad nije još uvek stao, ali definitivno je ogromna razlika. Prodavnice i metro još uvek funkcionišu, možemo da izlazimo, nismo u karantinu i nije uveden policijski čas, ali ljudi su kod kuće i situaciju su shvatili krajnje ozbiljno. Ne izlazi se, osim ako nije zaista nužno. Neću da ulepšavam situaciju, definitivno je ovo snažan udarac za ovakav grad i nije najlakše prilagoditi se, jer Njujorčani su navikli da konstantno budu u pokretu, ali svi želimo da ovo što pre prođe. Ne znam šta da očekujemo, sve je neizvesno.
OBJEKTIV: Znam da si navikla da radiš po nekoliko poslova i da si uvek u pokretu. Da li ti kućna izolacija teško pada?
Definitivno sam osoba koja je konstantno u pokretu i uvek imam neke obaveze, ali zapravo mi ova kućna izolacija nije teško pala. Konačno ću imati vremena da se posvetim stvarima koje ne stižem inače i stalno se žalim da bi ih radila kada bih imala više slobodnog vremena. Mislim da je ovo odličan trenutak da se svi malo pozabavimo sami sobom, da nađemo neki novi hobi, naučimo neki jezik, možda da treniramo, pročitamo knjigu, usavršimo neki talenat… Ja sam po prirodi optimista i pokušavam u svakoj situaciji da pronađem “silver lining”. Imamo sve informacije dostupne ako smo spremni da malo kopamo i posvetimo se tome sada kada imamo vremena i ne možemo da mrdnemo. Takođe, raduje me to što ću provesti više vremena sa sestrom i našim psom koji je na sedmom nebu što smo sada kod kuće, što znači da ćemo je dodatno razmaziti.
OBJEKTIV: Opiši nam jedan tvoj dan u ovim novonastalim okolnostima?
Svaki dan je bio drugačiji od kad je počela ova socijalna izolacija. Za mene je počela spremanjem sobe. Ne mogu da kažem da je bila neuredna, ali definitivno je drugačiji osećaj posmatranja sobe kada znaš da ćeš stalno biti kod kuće i da to moram da dovedem u red da bih se bolje osećala, a znala sam i da će mi to doneti inspiraciju za sve što želim da radim dok sam “zatvorena”. Već sam izdvojila materijal za crtanje, sve knjige konačno stavila na odgovarajuću policu… Luna (sestra) jako voli da kuva, što za mene ne može reći, ali kuvamo zajedno, pričamo, smejemo se, meditiramo, stavljamo maske za kosu i lice, gledamo neki dobar film. Ovo je prilika da se družimo i zbližimo sa porodicom što nam ovi užurbani životi ne dozvoljavaju.
OBJEKTIV: NY je grad sa velikim brojem ljudi. Jesi li uplašena?
Nisam uplašena. Kao što već rekoh, većina je kod kuće i mislim da su manje-više na vreme donešene mere da se ova situacija dovede pod kontrolu. Jesam na momente zabrinuta, nemoguće je ne biti, ali se trudim da me strah ne pojede. Imam tendenciju da budem poprilično anksiozna, ali pokušavam da na ovu situaciju gledam racionalno, bez panike jer to zaista nikome neće pomoći. Znam da neće biti lak period i zato pokušavam da sačuvam svoje živce koliko god mogu. Strah, briga i panika tome ne doprinose, pa se trudim da te emocije maskimalno filtriram.
OBJEKTIV: Planirala si dolazak u Srbiju uskoro. Da li su se planovi promenili?
Trebalo je da dođem u Srbiju početkom aprila, ali zbog ove situacije sam promenila planove. Želela sam malo duže da ostanem, ali zbog svega što se dešava, svoje planove sam kompletno morala da promenim za naredni period. Lagala bih kada bih rekla da mi nije teško palo to što ne mogu da dođem, ali sam svesna ozbiljnosti situacije i prosto smatram da je trenutno za mene najbolje da ostanem tu gde jesam. Samo se nadam da će ovo da se završi uskoro, da ćemo svi iz ovoga izaći jači i bolji! Volela bih da dođem na leto, valjda će do tada sve da se završi, a do tada ću strpljivo čekati kod kuće.
OBJEKTIV: Tvoji mama i tata su u Novom Sadu, pretpostavljam da ste redovno u kontaktu i nadam se da su dobro. Šta si im savetovala da preduzmu kao mere zaštite?
Firči je u Novom Sadu, a Marina u Rijeci. Situacija nije ista u oba grada, ali definitivno nigde nije manje naivno. Porodično smo svi ovo shvatili vrlo ozbiljno i sa naše strane preduzeli sve mere da budemo na oprezu dok se sve odvija i dižemo jedni drugima moral. Iako sam navikla da smo razdvojeni, ne mogu da kažem da mi je trenutno baš svejedno, ali znam da su odgovorni i da nema potrebe da toliko brinem i paničim. Zahvalna sam što živimo u dobu gde konstantno možemo da smo u kontaktu.
OBJEKTIV: Nama u Srbiji je ovo sve, još uvek novo, i svakog dana stigne po neko novo uputstvo kako bismo što pre uspeli da se izborimo sa problemom koji nas je snašao. Šta misliš da je najbitnije raditi i kako se ponašati u ovakvim trenucima?
Mislim da je svima ovo nešto novo i bizarno. Ja sve vreme govorim da se osećam kao da sam u filmu ili da je ovo neka preuranjena prvoaprilska šala. Ovde, takođe, svakog dana stižu nove informacije i nažalost dezinformacije kojima se iz sata u sat prilagođavamo. Mislim da ne postoji formula i pravilnik za ovakve stvari, ali definitivno ne treba ignorisati nadležne organe koji govore da se ostane kod kuće. Razumem da smo svi drugačiji, ali mislim da je ovo jedna od retkih situacija gde zaista treba inat da stavimo na stranu i prosto zbog sebe, ali i drugih, poslušamo šta nam se govori da bi se ovo što pre završilo, kako bismo se vratili našim “normalnim” životima!
OBJEKTIV: Kako prekraćuješ vreme u izolaciji?
“Netflix” definitivno pomaže u prekraćivanju vremena 🙂 Volim da pišem i da crtam, što je nešto čemu sada najviše planiram ozbiljnije da se posvetim. Pričam sa prijateljima iz Hrvatske i Srbije. Srećna sam što sam nedavno kupila nekoliko knjiga, tako da sam se već se bacila i na čitanje. Ja sam neko ko prosto uvek nađe nešto čime mogu da se zanimam, tako da mi zapravo brzo prolaze dani.
Psiholog Filip Milenović za OBJEKTIV: Korona ne znači smrtnu presudu, ali ne budite neodgovorni!
OBJEKTIV: Šta bi poručila svima koji prolaze kroz ovu situaciju?
Poručila bih svima da ostanu kod kuće! Mislim da nisu svi još uvek shvatili koliko je to zapravo važno. Ne radi se čak ni o tome da li će se taj neko ko izlazi razboleti, nego sto time rizikuje da zarazi druge koji možda neće moči sa virusom da izađu na kraj. Niko od nas ne želi da bude zatvoren. Mislim da je suludo misliti da bilo ko smatra da je ovo idilično, ali pošto je situacija takva kakva jeste, hajde da je iskoristimo najbolje što možemo, a da pritom ostanemo zdravi i pribrani. Posvetite ovo vreme sebi, svojim ukućanima. Svaki dan je prilika da se uradi i nauči nešto novo, imate telefone i kompjutere, zaista nismo toliko limitirani kao što nam se čini. Postoje gore situacije od ovih, bilo je težih bolesti i ratova, a od nas se traži da ostanemo kod kuće, što zaista mislim da u poređenju sa prethodno navedenim nije teško. Znam da nije uvek lako biti optimističan i strpljiv, ali mislim da samo tako možemo ovo da izguramo do kraja bez većih posledica.
OBJEKTIV: Pričali smo o tebi, o tome kako provodiš ove dane i koroni, ali moram da te pitam… da li ti smeta kada su ljudi u fazonu: “Jao, ti si Marinina i Firčijeva ćerka”, ili ti imponuje? To je, nekako, čini mi se, mač sa dve oštrice.
Jako je komplikovano pitanje, ali mi je drago da si mi ga postavila. Mislim da moj odgovor i osećaj kada me neko to pita nije uvek isti, jer zavisi od toga kako me neko to pita, ako me razumeš. U suštini, to pitanje mi ne smeta, ali ne bih ni rekla ni da mi imponuje. Za mene su oni samo moji roditelji koji su od krvi i mesa, baš kao i svi drugi, i kao i svi drugi imaju svoje vrline i mane. Ja sam jako ponosna što su baš oni moji, što su deo mene, odnosno ja deo njih i zbog toga ko su, definitivno, ne vodim neki konvencionalni život.
Mnogo ljudi su u zabludi po pitanju moje porodice i načina našeg života. Mislim da dosta njih smatra da vodimo neki glamurozniji život. Svesna sam nekih “privilegija” koje imam zbog toga ko su, ali isto tako znam da su me oboje naučili da upornošću, radom i ako si iskren, prvenstveno sam prema sebi, a onda i prema drugima, kao i da ako se držiš svojih principa možeš da uspeš u čemu god poželis. To nije lak put i definitivno imam još mnogo toga da proživim i uradim da bih došla do tačke gde ću biti zadovoljna, ali mislim da su mi oni sjajan primer da ako ostaneš dosledan sebi to nije nemoguće. Oni su živi primer da možeš ostaviti trag koji će se pamtiti mnogo godina kasnije.
I dok smo završavale razgovor, spontano se dotakavši teme Revisited verzije čuvene “Anestezije”, EKV-a, Mia kroz osmeh izgovara da su ona i njena sestra Luna pevale prateće vokale u Revisited verziji pesme “Jadransko more”, jer su bile u Americi u periodu kada je Firči snimao taj čuveni album.
I možda bi sve i ostalo na tim umilnim dečijim glasovima, zabeleženim na kultnoj traci, žive legende jednog od najboljih bendova koje je Jugoslavija iznedrila, da Mia nije devojka koja je mnogo naučila od svojih roditelja i rešila da sama gradi svoj put. Verujem da ćemo se, čim ovo ludilo bude prošlo, sresti na nekoj dobroj kafi, ili još boljoj žurki u “Firčiju”, a čitaocima Objektiva je uputila i kratku poruku:
Piše: Z.A.
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije – Objektiv.rs
Izvor: Objektiv.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)