Obradović skoro zaplakao: Govorio o svom kumu, počecima, muzici i Spanulisu

"Uvek je pokušavao svima da pomogne"

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju
Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©

Trener Partizana Željko Obradović dao je opširan intervju za grčki portal “Sport24”, u kom je pričao o svojim počecima u Partizanu, ali je najveći deo intervjua posvetio, a zbog nedavne smrti njegovog kuma Dušana Dude Ivkovića, upravo je najveći deo intervjua posvetio njemu.

Zato je Obradović čak gotovo zaplakao kada ga je novinar upitao o nedavnom tužnom događaju i, generalno, odnosu sa Ivkovićem.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs

– Bilo je rano ujutru i Dudina supruga Nena me je zvala. Bio sam u šoku. Pričali smo svakog dana pre toga. Bio je u bolnici, ali je svakako to bio veliki šok i nisam očekivao. Upoznao sam Dudu kao veoma mlad igrač u Borcu, ali 1988. smo počeli da imamo pravi odnos kad me je uveo u reprezentaciju kao najstarijeg igrača. Kako je vreme prolazilo, naš odnos je postajao poseban i odmah sam shvatio da mi zbog mojih godina mnogo veruje. Uvek me je zvao i govorio mi da sam ja taj koji treba da priča sa mlađim igračima, a to je bila možda i najtalentovanija generacija jugoslovenske košarke. Pokazao mi je da mu je stalo do mene. Posle toga, 1992. godine, zvao me je da mu budem asistent u reprezentaciji. Bilo je teško vreme, rat u mojoj zemlji, a mi smo zbog Dude mogli da se spremamo u Solunu u hotelu Panorama. Tek smo onda saznali da nećemo moći da igramo na Olimpijskim igrama u Barseloni. Sećam se reakcije svih nas – i igrača i trenera. Znali smo da nas čekaju teške godine, ali zbog Dude i njegovih grčkih prijatelja uvek smo mogli da dođemo u Grčku i radimo zajedno. On je zadržao igrače zajedno, pronalazio je način – pričao je Željko Obradović.

Ređala su se potpitanja novinara, ali gotovo da ih nije bilo ni potrebe postavljati.

U tom periodu smo postali veoma bliski. Od prvog dana, nikada se prema meni nije odnosio kao prema mlađem. Uvek mi se obraćao sa velikim poštovanjem i uvek mi je pružao priliku. Često smo razgovarali nasamo ili nas dvojica i Dragan Kićanović. Bilo je tu mnogo lepih priča, smešnih stvari, divnih uspomena. Njegov humor je bio neverovatan. Zbog te prilike da budem stalno sa Dudom, naučio sam mnogo toga. Svi znaju kakav je trener bio, ali želeo bih da ljudi znaju kakav je on čovek bio. Uvek je pokušavao svima da pomogne. On je veliki prijatelj – zvao je uvek, a naročito kada su bili teški trenuci. To je pravi prijatelj. Kada je sve dobro u životu, tada imate mnogo prijatelja. Savetovao sam se sa njim kada god sam donosio neku veliku odluku. Zvao je i on mene, bili smo iskreni i razgovarali smo o svemu.

Osim košarke, imali su još jednu veliku zajedničku ljubav – muziku.

Duda je prvi čovek koji me je odveo na buzuki u Solunu, a ja sam od tada postao zaljubljen u tu muziku. Tada nisam razmeo nijednu reč, ali sam video ljude koliko su srećni, shvatio sam da je to nešto jedinstveno. Naučio sam pesme, sada poznajem i pevače jer toliko volim tu muziku. I Duda mi je pokazao mnoge pesme. I u Srbiji smo često išli na muziku uživo – bilo je sjajno kako su se ljudi ophodili prema njemu. On je sa Crvenog krsta, dela Beograda na kojem je u njegovo vreme bilo mnogo sjajne muzike, a postoje i pesme koje obojica volimo.

Duda Ivković je odluku Obradovića da se vrati u Partizan ocenio “odlukom visokog rizika”.

Objasnio sam mu da to nije pitanje rizika. Sve je u životu nekakav rizik. Ako prelazite ulicu, i to je nekakav rizik – to je život. Ljudi smatraju da je dolazak u Partizan rizik jer misle o mojoj karijeri. Svi me pitaju da li razmišljam o desetoj tituli u Evroligi, ali ako ja odaberem da se vratim u Partizan, onda je jasno da o tome ne razmišljam. To nije moj cilj u životu. Cilj mi je da imam svoje igrače i da sa njima radim i uživam u velikoj meri. Da jurim desetu titulu verovatno bih strpljivo čekao šansu da se otvori u velikom timu. Želim drugu motivaciju u svom životu. Pomislio sam da je trenutak da se vratim u Partizan sada ili nikada više. Posle 28 godina mogu da živim u svojoj zemlji, da radim u svom klubu.

Foto: Marko Djokovic/STARSPORT

Kako je istakao Obradović, jedino će od svojih igrača u Partizanu tražiti da uvek daju sve od sebe.

Mogu da slušam svoj jezik, da budem sa ljudima koje razumem. Kako će biti na kraju? Ko to zna? Jedna stvar koju znam je da ljudi koji su u Partizanu i njegovi navijači imaju lojalnost koja je neverovatna. Sigurno će biti uz nas. Pred prirpemnu utakmicu sa Efesom rekao sam igračima: ‘Slušajte, navijači će vam oprostiti ako igrate loše, ali vam nikada neće oprostiti ako se ne borite, ako ne date 100 odsto.’ To je jedini rizik, ako se ne borimo. Rezultati i ostalo – to je druga priča.

Na kraju se dotakao i svog razlaza sa Vasilisom Spanulisom, koga je trenirao u Panatinaikosu, a koji je kasnije prešao u Olimpijakos i dugo godina igrao za ljutog rivala iz Pireja.

Kada god me neko pita za Vasilisa, ja kažem da je on pravi primer. On je napravio tako veliku karijeru jer je svaki dan smatrao prilikom da bude bolji. Uvek ga navodim kao primer svojim mlađim igračima, iskreno. Ne samo njega, navodim i Dijamantidisa, Slukasa, Jasikevičijusa, Đorđevića, Danilovića, Bodirogu… Kada je Spanulis dolazio u PAO pitao me je zašto ga želim jer je tim već imao Dijamantidisa i Lakoviča. Na kraju je on igrao najviše. U vreme kada je on otišao u NBA njegov menadžer me je zvao da mu učinim uslugu jer je već prošao rok za odlazak. Ali izašao sam u susret i nisam pravio problem jer je zaista želeo da ode u NBA. Na kraju smo se razišli, znate tu priču, ali kada je oborio rekord po broju poena u EL, ja sam kao trener Fenerbahčea na toj utakmici mogao samo da mu aplaudiram. Lični odnos nam se raspao, i on zna veoma dobro zbog čega. Želim mu sve najbolje u životu – zaključio je Željko Obradović.

Bonus video:

Izvor: Objektiv.rs

Komentari (0)

    Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!

Ostavite komentar