Srebrni srpski strelac Damir Mikec odvojio je vreme u svom zgusnutom rasporedu kako bi bio gost redakcije Objektiva ovog ponedeljka. U prelepom ambijentu parka na Ušću, popričali smo sa jednim od heroja naše nacije, koji je, kao i uvek, bio veoma raspoložen za razgovor.
Damire, hvala ti puno što si odvojio vreme za nas. Idealan povod za razgovor, Sebić je upucao još jednu medalju, ovog puta bronzanu.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– Hvala vama na pozivu, lepo je kada se čuje to ‘veliko, veliko’ uz vaše ime. Pre par trenutaka uzeli smo petu medalju, drugu u streljaštvu. Nadam se da ćemo da preteknemo taj Rio.
Kakav je osećaj što si prvi koji je doneo medalju Srbiji na ovim Olimpijskim igrama?
– I dalje nisam svestan, jer se meni i posle toga izdešavalo još mnogo toga. Nisam se opuštao, imao sam još jednu disciplinu. Nije tu bilo vremena ni za kakvo opuštanje, jesam uživao to veče i deo dana sutradan, ali sam ja već u sedam ujutru imao trening. Nije bilo vremena za opuštanje, jer sam nastupao sa Zoranom u miksu. To četvrto mesto me jeste zabolelo i pokvarilo malo ukus srebra. Izgubili smo od Ukrajinaca za bronzu, 16:12, pogotovo što su nam oni stari dužnici. Bio sam ubeđen da ćemo im vratiti za poraz na Svetskom prvenstvu pre tri godine. Svaki sportista hoće više, ali eto, četvrti na svetu uopšte nije mala stvar. Konkurencija je, malo je reći, paklena. Nedelja je bio prvi dan gde sam mogao malo da sumiram utiske, da odgledam to moje finale kako ste ga vi videli, jer kada sam na liniji, radim nešto potpuno drugačije. Bio sam u tom svom svetu, toj svojoj koncentraciji, nisam razmišljao ni o uspehu, ni o neuspehu, samo sam pokušavao da radim ono što radim svakog dana. Uspeo sam da dođem do najvećeg uspeha, čak sa malo slabijim početkom finala. Kompletirao sam sve medalje u svom sportu.
Da li ti išta prolazi kroz glavu kada staneš na tu crtu?
– Takav je sport, specifičan, sat i 15 minuta si sam na liniji. Nemoguće je održati koncentraciju toliko vremena, zna se zašto čas u školi traje 45 minuta. Neminovno je da ćeš ti u jednom trenutku imati pad, možda i u više njih. Treba to da sprečiš, da osetiš da dolaze, treba ti neka pauza, a opet imaš ograničeno vreme. Svašta ti padne na pamet, padnu i gluposti, o kojima ne smeš da razmišljaš, a to je znak da je došlo vreme da se pauzira. To moraš da prepoznaš, moraš kroz iskustvo, zato se u streljaštvu kaže da su ti veće šanse što više godina imaš. Čovek se uči dok je živ, ja sam i sada nešto novo naučio. Sve moraš maksimalno da iskoristiš, da se setiš pravih stvari u pravom trenutku. Treba da uzmeš ono najbolje od sebe što imaš i to da pretočiš u papir.
Medalja je došla, a onda je došao dan povratka na aerodrom u Beogradu.
– Vaši najmiliji, škljocaju blicevi, otvaraju se ona vrata i te osećaje koji te preplavljuju pamtiš ceo život. To ostaje duboko urezano u tebi, a ja evo već sutra imam želju da nastavim, iako mi je potrebna preka pauza. Nije mi cilj samo Pariz, iako je to važno, ogroman je uspeh kvalifikovati se tamo, ali imam mnogo takmičenja do tada, pa će mi ova medalja zaista poslužiti kao još veća odskočna daska. I dalje imam naboja u sebi, imam osećaj da još nisam dao ono što mogu.
Da se vratimo na početak, šta si sebi rekao kada si kretao u Tokio?
– To nije bio jedan momenat, ja sam počeo da se pripremam za to čim sam se vratio iz Rija. Svako takmičenje je podređeno Olimpijskim igrama, koje su vrh našeg ledenog brega. Samo se pojaviti tamo je predivna stvar. Da budeš jedan od 11.000 koji su tamo, a imaš milione koji se nikada ne domognu toga. Samo deset strelaca je bilo iz Evrope. Imali smo specifičnu situaciju, gde smo čekali još jednu godinu, tako da bih tu stavio akcenat. Mi smo u februaru 2020. imali Evropsko prvenstvo, srećom smo ga održali, Zorana i ja smo uzeli srebro i imali smo opet taj naboj i snagu da idemo dalje. Trebalo je da se odigraju četiri Svetska kupa, predolimpijski turnir u Japanu, pripreme u Australiji, međutim sve je počelo da se otkazuje. Onda smo menjali planove, sve dok nisu otkazali i same Olimpijske igre. Mnogo je toga prolazilo kroz glavu, treba sve to nekako prenebregnuti, nastaje malo problema u psihi. Bio si u treningu, vrhunskoj formi, i odjednom je neko stisao crveno dugme “stop”. Tri nedelje mi je trebalo da prikočim iz šeste brzine u ler, da se napravi plan. Pomogao mi je moj trener i brat Goran, pomogla mi je Marija Srećkov-Pavlović sportski psiholog, koja radi i sa Milicom Mandić i Tijanom Bogdanović. Svašta je tu prolazilo kroz glavu, ali ja sam takav da iz svake situacije izvučem najpozitivnije stvari. Jedna od njih je to što sam konačno malo kod kuće. Bio sam malo uz trudnu suprugu, uzeo sam i to srebro u februaru, sezona nije propala. Ceo svet je zahvaćen tim, idemo dalje. U novembru sam dobio koronu, devet dana sam bio u bolnici, bio je to težak period za mene, jer se supruga tada porodila. Koronu sam dobio pet dana pred njen termin, to je baš bilo teško. Sve smo pregurali, u februaru sam se vratio na streljačku liniju, počeo opet sa treninzima za Evropsko prvenstvo, koje se opet otkazalo, Svetski kup u Azerbejdžanu se takođe opet otkazao. Osijek je organizovao Evropsko prvenstvo i taj Svetski kup, tu sam uzeo srebro, bila su to jaka takmičenja, pokazaće se i kao pun pogodak. Zanimljivo, i na tom Kupu je ovaj Iranac bio ispred mene, a ja bio drugi.
Pričalo se mnogo o pritisku koji olimpijci proživljavaju. Videli smo šta se desilo sa Simon Bajls, čak je i do Novaka Đokovića dopro taj pritisak. Da li je on toliko veliki da neki takmičari zbog njega odustanu od takmičenja?
– Recite vi meni, spremate se četiri godine za tih nekoliko minuta. Sve treba da bude kako treba. Evo, primera radi, basketaši su bili puni elana, energije, samopouzdanje je pucalo, nije ih zanimalo ko će im biti protivnik, ali eto, skrati se ruka. Ako pobediš tu jednu utakmicu, imaš medalju. Ruse smo razbili u grupi, a oni nas u polufinalu. Evo i Nole, niko nije ni znao da će igrati u miks dublu, došao je čovek da se bori za svoju zemlju, iako je mogao da se sprema za US open. Kod nas u manjim sportovima je takođe slično. Ja imam sve medalje u mom sportu, do sada još nisam imao samo olimpijsku medalju. Onda je to taj pritisak takmičenja koje je najveće, koje ima najdužu istoriju, to je nešto posebno. Meni je čak ukinuta i jedna disciplina, pa mi je bilo još teže. Sve ti se nekako skupi, ali eto, uspeo sam. Na Svetskom kupu imaš jednu šansu da se plasiraš na OI, a dođe oko 100 strelaca iz 80 zemalja, samo zlato i srebro ide na OI, dakle, kvalifikovati se je samo po sebi veliki uspeh. Protiv pritiska se boriš iskustvom, ne smeš da razmišljaš o tome gde si, posle Londona i Rija mi je zaista dugo trebalo da se vratim. Konačno su mi se sklopile kockice, ali sat i 15 minuta stojiš u mestu, dođe do opuštanja posle dve dobre serije koje sam imao, i onda padneš. Takvih misli moraš da se oslobodiš, da zaboraviš, da se boriš dok sudija ne kaže stop. O čemu mi da pričamo, kada sam ja zbog jednog hica indijskog i pakistanskog strelca bio drugi, a mogao sam da budem deveti i da se ne plasiram uopšte ni u finale. Bitno je setiti se lepih stvari u tim trenucima, to pomaže, setiš se nekih detalja kad si pobeđivao – objasnio je Mikec za Objektiv.
Koja je tvoja poruka za sve preostale sportiste u Tokiju?
– Svim srcem smo sa njima, da osvojimo što veći broj medalja, jer ovo jeste mala, ali velika sportska nacija sa velikim srcem. Potrošili bismo puno vremena kad bismo nabrajali sve sportske uspehe. Pretekli smo London, pretekli Peking, Atinu, imamo još aduta tamo, Jovanu Preković, Španovićevu, košarkašice, odbojkašice, vaterpoliste, imamo i rvače, još imamo dosta ljudi za koje možemo da navijamo i držimo pesnice za njih – zakljućio je.
Piše: Aleksa Radosavljević
Bonus video:
Komentari (0)