Detinjstvo je Jelena Čović provela okružena snažnim ženama i uzorima od kojih je mnogo toga naučila. Jedna od stvari koje pamti je da možete doživeti mnogo poraza, ali ne smete biti poraženi. Svi utisci koje je proživela, ali i bogato životno i profesionalno iskustvo, pomogli su našoj glumici da prodre u lik Stanke, u filmu i seriji “Oluja”, koji će prikazati golgotu naroda koji je preko noći ostao bez svega. Ogoljenu. Dostojnu žrtve koju su ljudi podneli. U tome će joj, priznaje, pomoći sećanje na ovaj događaj, koje i dalje ne bledi.
– Ja sam 1995. bila inostranstvu, ali duhom i mislima, kao što sam i danas, na Balkanu. Gledala sam na televiziji kako naš narod napušta Krajinu automobilima, traktorima, kamionima i pešice. Upečatljive su to scene, čak sam videla i prilog u francuskim vestima gde su pronašli jednu baku u napuštenoj kući koja je govorila o tome kojom su brzinom svi otišli, a nju zaboravili -priseća se Jelena Čović.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Da li možete da nam kažete nešto više o liku koji glumite u “Oluji”?
Stanka je snažan i jak lik, ona nekako sve zna unapred. To vam je jedan matrijarhat, ona je održala i odbranila svoju kuću, boreći se za svoje sinove. Nepokolebljiva je, dostojanstvena i istrajna do samog kraja – to je Stanka.
Teme kao što je “Oluja” se sve češće obrađuju u domaćoj kinematografiji. Koliko je značajno da se kroz film prikaže taj deo istorije?
Kad prođe izvesno vreme, nekako bismo svi želeli da znamo kako je to bilo. Bolje da se obeleži, bolje da ostane među nama, ipak mnoge su žrtve pale. Mislim da je to nekako i njima u čast, da vidimo jedan deo naše istorije da ostane zabeležen.
Šta mislite kako će reagovati publika iz Hrvatske kad bude gledala ovaj film i seriju?
Na publici je, na ljudima, svako neka pođe od sebe, od svoje istine, od svoje familije, porodice, pa da vide kako bi se oni ponašali u ovakvim istim situacijama.
Da li ste već sarađivali sa rediteljem ili nekim od glumaca koji su takođe deo ekipe?
Pre “Oluje” nisam sarađivala sa Milošem Radunovićem rediteljem, ali sam odmah stekla poverenje u njega i njegov rad i dobila podsticaj za zajednički rad na filmu u našem prvom susretu. Miloš daje tačne i precizne indikacije, kao i Emir Kusturica sa kojim sam radila. A kod mene to samo pobuđuje identičan odgovor i onda mogu i ja čuda da ponudim u stvaranju svog lika i odnosa sa drugim likovima u filmu, sa istom jačinom i željom da uspemo zajedno glumac i reditelj. Tako je sa mnom kad me vodi majstor (čudotvorac) reditelj, umetnik kakav je i Miloš. Sarađivala sam sa Davorom Janjićem i Markom Baćovićem, nosim pozitivno iskustvo i mnogo se radujem našem novom susretu.
Na ovom scenariju se između ostalog radilo sa ljudima koji su bili deo kolone. Da li mislite da priča verno prikazuje patnje koje su proživeli?
Na neki način i ja sam doživela izlazak, i to kada sam izlazila iz Sarajeva u ratu. Ovde je glavna priča i glavna radnja da se izađe iz Krajine i scenario je zaista dobar. Ljudi osećaju, znaju da se nešto dešava i taj osećaj da ne možete tu ostati, da nešto politički treba da se reši, visi u vazduhu. Ta jedna neizvesnost postoji i onda odjednom, oni su poterani, izlaze iz svojih kuća i posle se snalaze kako da dođu do slobodne teritorije. Vi ne razmišljate u tom momentu šta je bilo pre, šta će biti posle, samo je važno da preživite, da vidite opet svoju familiju i to se njima dešava u ovom filmu. Sve je akcija, ne ulazi se u politička objašnjenja i slične konotacije.
Da li osećate veću odgovornost nego inače da taj lik prikažete na neki poseban način kako bi se ljudima približila cela priča?
Verujte da osećam veliku odgovornost i vidim čak i reditelj, ja to osetim, on ima ogromnu odgovornost da to uradi, i svi smo nekako tihi. Ja se nadam da ćemo uspeti u tome, a zaista lik je poseban i sve je posebno. Sve je to nekako dirljivo, naše, iz naše priče, naše familije, svima se to može desiti.
Završili ste i Filozofski fakultet. Kako je gluma prevagnula kao zanimanje?
Prvo je bila gluma, ali nije bio otvoren fakultet, pa sam u međuvremenu studirala komparativnu književnost na Filozofiji u Sarajevu. U međuvremenu se otvorila gluma i professor Josip Lešić, pošto je on bio upoznat sa mojom željom, jedan dan je prošao prostorijama na Filozofskom, imao je neko veliko pismo i kaže otvara se fakultet. Tako sam otišla.
Da li ste kao dete već želeli da budete glumica?
Ma nisam ja maštala, još kao mala devojčica sam to osećala. Uvek sam imitirala nešto i roditelji su se smejali. Išla sam do kraja da ispunim svoju želju, odnosno da radim taj posao, i to sam sebi ispunila.
Kad bi vam neko dao neograničen budžet da uradite jedan film po svom ukusu, da birate i glumce i radnju i žanr, kakav bi to film bio?
Kad bih imala takav budžet, isto bih napravila priču o svom selu, kako se to desilo, kakvo je to bilo izmeštanje, da ode moje selo, a da dođu drugi stanovnici iz drugih krajeva Bosne. Volim ljudske životne priče, ljude. I kako kaže Ivo Andrić “Iza svih mojih riječi krije se, ipak, uvijek ljudsko lice za svojom željom za srećom.
Koja uloga vam je posebno draga?
Iz „Tetoviranog pozorišta“, gde sam igrala kako jedna mlada devojka upoznaje muža, pa imamo dete, pa kako živimo i na kraju ostajemo zajedno, sedimo. Mislim da je to bilo jako dobro, to su mnogi voleli, u Americi i Engleskoj smo jako dobro prošli. A kad smo to igrali u Edinburgu na festivalu žiri nije spavao celu noć i ujutru u 7 sati zvoni telefon i žiri nam kaže da smo dobili nagradu, da smo prvi od 1600 predstava te 1987. godine. Onda idete dalje, sva vrata se otvaraju, mnogi festivali, bilo je stvarno veliko iskustvo. Posle sam igrala u Bezansonu jednu predstavu gde dolazi direktor i kaže da me poznaje iz Edinburga. Sačuvao je i afišu sa našom slikom. Bilo je mnogo Francuza koji su nas videli na festivalu pa su nas zvali u Pariz na njihov festival. To se ne može opisati koliko smo bili pozivani, koliko smo puta igrali tu predstavu.
Postoji li uloga koja vam je ostala neostvarena želja?
Volela bih da sam više igrala na filmu, mada sam opet uspela da imam dosta glumačkog iskustva i kontinuitet u radu i stvaranju. Možda će i mene publika otkriti kao Miru Banjac u drugom delu života i glumačke karijere.
U “Oluji” imate prilike da radite sa mladim glumcima, nekima je ovo i prva uloga. Dajete li im neke savete?
Ponekima sam već rekla nešto, ali to je što se tiče našeg zanata i posla. Generalno, rekla bih im da ih ne treba menjati jer su jako dobri i što više glumcu govorite možete ga pokvariti. Ja ne bih da ih kvarim, meni se mnogo dopadaju i Jovo Maksić i Zlatan Vidović i Marija i dečaci i devojčice, svi su divni, to treba tako da ostane autentično. Reditelj će sa njima da radi, on će da izvlači od njih, on im daje tako divne indikacije, tako da sa svojim iskustvom znam da takve glumce ne treba dirati. Treba ih prepustiti reditelju i njihovim emocijama i znanju, i njihovom vođstvu, njihove ličnosti i same ličnosti u filmu.
Šta biste voleli da bude prva asocijacija ljudima kada čuju vaše ime?
Da me se sećaju, da neko i na mene misli. Volela bih da me dožive kao dobru ličnost i dobru glumicu i da sam neko ko je sa ovih prostora, ko mnogo voli sve naše ljude iz svih bivših država, da živi u ljubavi sa svojom familijom sa prijateljima, da mnogo volim ljude i da se to vidi, da sam ja jedna pozitivna i draga ličnost – zaključuje Jelena Čović.
BONUS VIDEO:
Izvor:
Komentari (1)
Sijali ste vjetar, poželi ste oluju...