Zahtevi stižu uglavnom kasno uveče. Poput onih loših vesti, kada zazvoni telefon usred noći. Dekret u kome je ceo region Lombardija bio crvena zona preko najnovijeg, usvojenog naloga, samo dva dana posle, u kome se cela Italija stavlja u “zaštićenu zonu” pod nazivom “ostajem kod kuće”. Na televiziji na svakih dvadesetak minuta, između programa, ide upozorenje o tome na koji način treba da se čuvamo, kako se pravilno peru ruke i zašto moramo ostati kod kuće. Svi programi govore samo o Covidu 19.
Kasno noću zalepim lice na prozor i gledam na trg. Nema nikoga. Spuštene su sve metalne roletne na radnjama. Poslednji tramvaj avetinjski prazan ide u garažu, svetle samo semafori. Nema kola. Nema ljudi. Većina svetala iza prozora je pogašena. Neki nemir u stomaku. Sve se preko noći preokrenulo od onog 21. februara, kada još uvek ništa nismo ozbiljno shvatali, a danas je kao da smo u jednom od filmova u kome je protagonista opasni virus. Samo što ja nisam Gvinet Paltrou u Contagionu, radije bih, ako mogu da biram da budem u nekom veselijem filmu. Rugali smo mu se, prkosili mu, govorili da je to samo jedna vrsta gripa, da taj isti grip odnese više žrtava, išli smo na skijanje, pili smo aperitive, mladi su se skupljali buntovno uzvikujući da ih niko neće razdvojiti i da su njihova okupljanja jedan vid revolucije. Gradonačelnik Milana je lansirao haštag #milanononsiferma (Milano se neće zaustaviti) pozivajući stanovnike da se ponašaju kao i uvek. A onda se broj žrtava vrtoglavo povećao, a haštag se pretvorio u #iorestoacasa (ja ostajem kod kuće), te je vlada donela dekret o tome da je cela Italija blokirana. Dok ovo pišem u Italiji je 8514 pozitivnih, umrla je 631 osoba, otpuštenih kući je njih 1004, jer se bolje osećaju.
Ostati kod kuće danas predstavlja jedini način na koji je moguće boriti se protiv nevidljivog neprijatelja. Italijanski lekar Christian Salaroli, anesteziolog i reanimator u bolnici Papa Giovanni XXIII u Bergamu poručuje medijima:“Moramo da selektujemo koga ćemo lečiti, a koga ne, kao u ratu. Videli smo naše kolege kako plaču. Izbor pravimo po godištu i po tome u kakvom je zdravstvenom stanju pacijent”. Te osobe koje ostavljaju kod kuće da budu prepušteni sami sebi, mogu biti naši očevi, majke, bake ili deke. Jer stariji ljudi preko 65 godina sa slabim imunosistemom, hroničnim bolestima ili transplantacijama, koji se bore protiv karcinoma, jesu najugroženiji i oni su i najčešće žrtve ovog virusa. A istovremeno, život nije stao, i dalje dolaze ljudi u infarktnom stanju, sa moždanim udarom, insuficijencijom bubrega.
Ne rade škole, ne rade univerziteti, deca su na dugom godišnjem odmoru. Roditelji se snalaze na razne načine, ko radi od kuće, ko plaća bebisiterku, kome pomažu bake i deke. I tako do 3. aprila, za sada. Ne rade pozorišta, bioskopi, teretane, bazeni, spa centri. Ne proslavljaju se venčanja, nema sahrana, liturgije se obavljaju preko televizije, diplomski se brani preko interneta. Restorani i kafići rade samo do 18 časova i to pod obavezom da ljudi budu udaljeni i do metar. Peru se ruke non stop, ko ima nosi masku, ko je nema, jer su odavno rasprodate, stavlja šal. Apoteke i samoposluge rade. Ima svega, sem gela za dezinfekciju.
Dramatično: U Italiji za dan umrlo 97 ljudi, zaraženo još 1.797
Danas Milanezi izlaze iz kuće samo ako moraju, ako nisu u stanju da rade od kuće, ako su im poslovi takvi da ne mogu da ih obavljaju sa kauča, ostaju kod kuće jer se privatnim trgovcima više ne isplati da drže otvorene radnje, tako da će ekonomija biti vrlo bolna tema kada sve ovo prođe. U zatvorima su nastale pobune i do sada je poginulo devetoro ljudi. U celoj toj priči velika kineska zajednica se tiho povukla, odmah, kada je počela epidemija u Kini. Sve njihove radnje su zatvorene, kao i restorani i prodavnice. Retko se viđaju na ulici. Organizovani su i namirnice im dostavljaju drugi Kinezi koji ih raznose po gradu.
U pustoj noći poneki raznosač hrane umorno vozi bicikl sa maskom. Iscrpljena medicinska sestra pokazuje selfi preumornog lica sa otiscima maske i skafandera na čelu, oznojena, sa crnim krugovima oko očiju i poručuje: “Ovo je moj život. Vozim ljude sa virusom na intenzivnu terapiju. Plačem. I ulazim u svet koji izgleda kao iz neke druge galaksije. Zato vas molim nešto najjednostavnije: Ostanite kod kuće. Da li je moguće da to niste u stanju da shvatite?!“
U tišini se čuje hitna pomoć. Pojačavam radio. Umorna sam od 24/7 vesti o virusu. Svako kijanje mi uključuje alarm za uzbunu. Želim da verujem da će ovaj virus doneti dobro, da ćemo napokon shvatiti da smo tako mali deo svemirske prašine. I virus će jednog dana biti “juče”, ali da bi tako bilo, čuvajte se danas.
Sanja Lučić
novinar iz Milana
Najnovije vesti čitajte i na našoj iOS i android aplikaciji – Objektiv.rs
SZO proglasila pandemiju koronavirusa! Pratite situaciju iz minuta u minut!
Komentari (0)