Naša sudija Ružica Karajović Ibročić nalazi se u Japanu, gde ne samo što će da deli pravdu na veslačkim takmičenjima, nego je i ambasador Srbije kakvog samo poželeti možemo – uostalom, ako pročitate ovu priču to će vam biti i više nego jasno.
Ona je za čitaoce Objektiva već pisala kakva je procedura sa testovima na kovid na aerodromu u Tokiju, a otkrila je i do sada neviđene detalje iza kulisa organizacije Olimpijskih igara. A danas, danas od nje možemo mnogo da naučimo, od toga kako da predstavljamo našu zemlju u inostranstvu, do – verovali ili ne – japanskog jezika! Evo, proverite i sami.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
„Buđenje uz sunčeve zrake u sobi na 34. spratu Shinagava Prince hotela. Rani doručak, rani polazak na stazu, sastanak i prve dužnosti. Danas su trke za rezerve. Za sve one vredne veslače koji su tik uz najbolje, dostojni da ih zamene, ali ipak ne dovoljno dobri da budu u prvom timu. U programu je samo 12 trka, mali čamci, skifovi, dvojci, dublovi.
Moja prva dužnost je baš zvučna – vrhovni sudija. To je onaj koga voze u čamcu, sa zastavicama i megafonom. Onaj koji je najsrećniji kada ne upotrebi ništa od opreme tokom trke, već samo belom zastavom po završetku signalizira da je sve proteklo u najboljem redu. Danas se nisu očekivala veslačka uzbuđenja, danas je najzanimljivije bilo upoznati vozače čamaca.
Još jedan simpatični Japanac, ispostaviće se nacionalni sudija. Volan je u sigurnim rukama. Sledi lutrija: govorili li engleski – osrednje, barem malo, malčicko? Koleginica iz Italije mi dovikuje da njen vozač ne govori uopšte, ni japanski, a kamoli engleski. Za svaki slučaj to izgovara na italijanskom. Izgleda da se samo sudiji iz Hongkong Kine posrećilo, već je u prisnom razgovoru sa svojim vozačem. Moj je nasmejan, čeka da uđem i sednem, da mi poželi dobrodošlicu. Čini to na engleskom! Početak obećava. Za svaki slučaj se već nekoliko puta izvinio što mu engleski nije dovoljno dobar, što me možda neće razumeti kada mu budem davala instrukcije o kretanju, što moram da stavim sigurnosti pojas, ujedno se i zahvaljujući što to činim, što mi možda čamac nije dovoljno dobar iako se u boljem nisam vozila… Bilo je još nekoliko izvinjenja i zahvaljivanja, sve u prvih stotinak metara vožnje. Krećemo sa upoznavanjem. Zna za Srbiju, odmah me je pitao da li sam iz Beograda i uskoro od mene saznao da postoji barem još jedan živopisan grad na severu naše zemlje. Čekamo trke, hladimo se u prslucima za hlađenje, on iskusno sa navučenim pamučnim rukavima, ja natapkana faktorom +50. Otkriva mi spravicu za prevođenje koja reaguje na glas. Kaže uz smešak da je kineska, ali ipak dobra. Počinju trke, Okiti nije potrebno da dajem bilo kakva uputstva. Bez reči prstom pokažem broj pruge i tu smo, mirno, bez pravljenja talasa. Definitivno je sa iskustvom. Pogledam ga bolje, ono malo prostora na licu oko očiju i čelo. Čini mi se da je vremešniji, iako bez bora.
Trke su na 10 minuta i između imamo barem 4-5 minuta za priču na uzbudljivih 30 i kusur stepeni i vlagom preko 90%. Biće nam prijatno koliko se potrudimo da bude. Današnji dan je poslednji manje formalan na Igrama, zašto ga ne bismo iskoristili za besplatan kurs japanskog, usred Tokijskog zaliva See forest, nadomak Tokio Gate Bridg-a, među lokalcima poznatijim kao Godzila most? Krećemo od brojeva i ponosno izgovaram prva četiri. Toliko sam zapamtila od suprugovih 20 godina u aikidou. On iznenađeno prihvata informaciju da se suprug nije bavio karateom, uskoro ću saznati i zašto. Prelazimo na pozdrave, članove porodice, pojmove iz prirode, životinje. Okita Šoen strpljivo izgovara, prati kako zapisujem reči, hvali moj izgovor – a ja se bez srama trudim da zvučim poput njega. Koliko je to samo bilo komično. Pauza za trku, najpre za one na “tajm trajals“-u, kada veslači startuju sami, jedan za drugim u razmacima od po minut. Kasnije će biti i “side by side“ trke uz zonal praćenje – odlazak do polovine staze, praćenje pogledom i vraćanje na poziciju. Činimo sve da budemo bešumni.
JAPANSKE REČI SA PREVODOM NA SRPSKI
Kada mi ponestane ideja za pojmove, on uleti sa nekim pitanjem. Postavi mi ga na srpskom zanosni ženski glas sa aparatića: “Da li ću opet doći u Japan?“ Ja dajem ubedljivo pozitivan odgovor i u mislima držim prekrštene prste, možda i upali. Prisetim se da ne znam ništa o čoveku sa kojim živahno razgovaram već više od sat vremena. Nasmeje se i kaže da je monah u budističkom hramu na zapadu Japana, 100 km od Hirošime, u profekturi Šimane. To je njegov posao. Ne duži sa objašnjavanjem već priupita da li sam katolkinja. Odgovaram da delimo istog boga, ali on to sve naravno zna. Shvatam da aikido smatra previše agresivnim, nisam pominjala mentalni. Definitivno mu je staloženost karatea bliskija. Približava se kraj programa, temperatura raste, hladnjaci u prsluku odavno ne hlade. Naravno da nema porodicu, ali ima veslanje.
Za trenutak je tišina u čamcu, a onda sledi nekoliko njegovih neoekivanih, nepovezanih pitanja-konstatacija. Mora da mu je svašta padalo na pamet u vezi sa mnom, ali izgovorio je samo: “Ako ne vežbate, ugojićete se“, pokazujući svoj nepostojeći stomak. Odlučila sam da se ne osetim prozvanom. “Stolice na praznim tribinama su čisto rasipanje (upotrebio je baš tu reč) – jedna košta 10.000 jena (oko 10.000 din)“, i konačno: “Da li sam vakcinisana, dva puta?“. Zadovoljan je potrvdnim odgovorom, i on je. Dopada mu se i moj izbor proizvođača, kaže korona ih je zbližila sa prvim susedima. Za kraj boravka u čamcu dobijam svoje ime napisano na japanskom, oduševljenje značkicom Olimpijskog komiteta Srbije koju mu poklanjam i najtopliji naklon i osmeh toga dana. Kontakata nema, i bez kovida“.
Piše: Ružica Karajović Ibročić
Komentari (0)