Još uvek osećam miris krvi u kojoj sam ležao nakon što su me vojnici pogodili ispod grudi. Ćutim, boli rana, ali ne odustajem od glume da sam mrtav. Gledao sam kako to rade u filmovima. Odjednom, muva zuji i sleće mi na nos. Zamalo da potegnem rukom da je smaknem. Srećom, otišla je na leš koji je bio pored mene. U tom trenutku čujem kako se dvojica vojnika raspravljaju da nije trebalo da ubijaju nevinu decu.
„Čiko, ja sam živ”, rekoh kroz suze, pa šta mi bog da. A dao mi je da živim. Hvala mu – ovako za Objektiv govori Dragan Vasić (40) iz Istočnog Sarajeva, koji je kao jedanaestogodišnjak jedini preživeo napad muslimansko-hrvatskih snaga tzv. Armije RBIH i HOS dok je bežao sa grupom meštana sela Ledići po obroncima planine Treskavice kod Sarajeva.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
UBIJALI SU DECU BEZ MILOSTI
Iako je prošlo punih dvadeset devet godina od stravičnog događaja, od kojeg mu se i dan-danas ledi krv u žilama, Dragan se suznih očiju priseća stradanja svojih bližnjih 1992. godine.
– Ništa nije ukazivalo da će biti rata jer je sklopljen dogovor o međusobnom nenapadanju. Moji roditelji su me iz Ilidže poslali kod rođaka u Lediće jer su mislili da ću kod njih, zajedno sa njihovom decom, biti siguran. Međutim, ovde se desio čitav masakr, preda mnom su kao pokošeni padali muškarci, žene, deca. Vojnici se nisu obazirali na naše molbe i plač da nas poštede i da nas ne ubiju. Kada je ujak Milorad Tešanović prišao jednom od vojnika i molio ga da nas ne ubiju, udarali su ga čizmama po celom telu. Prvo su mi ubili ujaka Milenka Tešanovića, a kada je njegov brat Rade krenuo da mu pomogne, vojnici su ubili i njega na dva metra ispred mene. Ubili su i njihove žene i moje rođake Danijelu (12), Slađanu (12), Dragomira (10) i najmlađeg Miluna, koji je imao samo šesnaest meseci – kaže naš sagovornik, prisećajući se malog dečaka kom, nažalost, nije mogao da pomogne.
– Dok smo se krili u šumi, ostali smo bez hrane i vode. Mali Milun je plakao, bio je uplašen, kao i svi mi. Njegovi roditelji su me terali da pljunem u čep od čaše da bi on mogao da pije. Međutim, nisam mogao to da uradim, jednostavno, pljuvačke nema, usta presušila od straha. Sve više i više je plakao… Vojnici su čuli njegov plač i tako nas otkrili – seća se Vasić drhtavim glasom.
Piše: SANJA RADOVANOVIĆ
Ostatak ove priče čitajte u sustrašnjem štampanom izdanju Objektiva.
BONUS VIDEO:
Izvor: Objektiv.rs
Komentari (1)
Zalosno je sto je moralo da prodje toliko vremena da bismo mi saznali za ovo i da su postojali ljudi poput dr Mustafe Pintola. Zalosno je sto se o takvim ljudimacuti. Ni o Srdjanu Aleksicu nismo znali dugo, covek kome je spasio zivot se ponasa kao da se to nije ni dogodilo. Ja sam siguran da ovaj covek zna i ime coveka koji ga je spasio, jer koliko god to morbidno zvucalo, njega nije spasio veliki covek i lekar dr Mustafa Pintol, nego covek koji je, verovatno ne svojom voljom, ucestvovao u masakru i voleo bih da on licno nije ubio nikog. Ali, posto je mozda ovaj decak i sam bio svedok da je taj covek svojevoljno ili nevoljno ucestvovao u masakru, mi njegovo ime ne znamo. Neka Bog podari vecni mir dr Mustafi Pintolu i njegovim roditeljima koji su ga tako vaspitali, a ako imaju zivih potomaka neka im da svu srecu ovog sveta. Covek koji ga je spasio sa gubilista je spasenjem ovog decaka spasio i dusu svoju.