Katastrofa za srpsku košarku, jer se naša reprezentacija iz najlakše moguće kvalifikacione grupe (od sve četiri koje su se igrale) nije plasirala na Olimpijske igre u Tokiju.
I hajde što je to prvi ovakav neuspeh još od 2012. i OI u Londonu, nego je i način na koji je ostvaren poraz protiv Italije posebno zabrinjavajući. I to bi najviše trebalo da zabrine Igora Kokoškova, bar ako pitate nas.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Selektor Srbije je na prvom važnom ispitu dobio čistog “keca”, odnosno, nedovoljnu ocenu. Razlozi za to su mnogi, a ne zna se koji nas od kog više boli, posebno kada se uzme u obzir koje je sve igrače imao na raspolaganju, čak i pored izostanka Nikole Jokića, Bogdana Bogdanovića, Vladimira Lučića, Nemanje Nedovića…
Krenimo redom. Ono što se prvo javlja kao logičan zaključak je primljenih 102 poena od jedne osrednje evropske reprezentacije, kojoj nisu igrale najveće zvezde poput Danila Galinarija, Marka Belinelija, Luiđija Datomea… Srbija toliko poena nije primila nijednom u 21. veku, a da prekoputa nje na terenu nisu stajali Amerikanci. Čak i u onom meču s Argentinom na Mundobasketu 2019, u kom je najviše zameren poraz Saletu Đorđeviću (a koji je posle toga i podneo ostavku), primljeno je “samo” 97, a taj poraz nas objektivno i dalje boli.
Koliko će nas tek ovaj boleti, ne smemo ni da zamislimo, ali sigurno je da će bol i frustracije ipak malo biti zalečeni ukoliko Predrag Danilović uzme telefon u ruke, okrene Kokoškova i kaže mu: “Hvala ti, Igore, ali nisi ti za ovaj posao”.
Sve bi bilo rešeno još i u prvom poluvremenu, ne bi Srbija u drugom delu imala šta da traži, da Italijani nisu promašili previše otvorenih trojki, a da praktično nijednu “tešku” nisu morali ni da šutnu. Toliko je odbrana Srbije bila bušna, kao švajcarski sir. Ha, upravo ta Švajcarska je sledeća stvar koju treba pomenuti.
Ako vam se još posle poraza od Švajcarske u kvalifikacijama za Evrobasket nije učinilo da se “pali crvena lampica”, možda onda košarka nije vaš prvi sport. Poraz od reprezentacije sastavljene od potpunih anonimusa, igrača koji ne bi mogli da sede na klupi u drugoj ABA ligi, i to s primljenih 92. Ako nam to nije bio dovoljan znak da nešto ne štima (čak i pored toga što nam nisu igrali NBA igrači i evroligaši), onda ne znamo šta je znak…
Takođe, to neigranje odbrane, kad je šut za tri u pitanju, jasno pokazuje da je problem u selektoru, jer ni najbolji košarkaš na svetu ne može da se postavi u sistem, kada sistem ne postoji. A sistema u našoj sinoćnoj odbrani definitivno nije bilo ni u obrisima.
Od utakmice sa Francuskom 2005. godine, na koju smo vas već podsećali, naša reprezentacija nije igrala ovoliko loše u odbrani.
A setimo se kakvi su nas sve tada problemi ophrvali. Svađe među košarkašima, uništena timska hemija, o čemu sada nije bilo ni naznaka. Deluje da atmosfera nije bila toliko kritična kao tad, ali igra je izgledala doslovno još gore nego u tom istorijski bolnom porazu.
Čak ni u finalu Evropskog prvenstva 2009. sa Špancima, kao i na Mundobasketu 2014, a onda i na Olimpijskim igrama 2016. protiv moćnih Amerikanaca, odbrana je delovala značajno lošije nego naša. U prvom poluvremenu smo primili skoro 60 poena, treba li još pričati o defanzivi?
A tek napad, koji nije bio toliko loš, kada se pogleda konačan rezultat… I on je bio kriminalno loš do sredine treće, pa čak i početka četvrte deonice. Do pre tri godine igrali smo najlepšu košarku na svetu na reprezentativnom nivou, kada su u pitanju tečnost igre, inteligencija, kreativnost, odlučnost, sada su naši reprezentativci izgledali kao neuigrana grupa koja je prvi put sastavljena pre nedelju dana.
Ima tu još argumenata koji ne govore u prilog Igoru Kokoškovu. Preuzeo je jedan od najboljih timova u Evropi Fenerbahče (jeste kriza zbog korone, ali svi su u krizi, ne samo Turska), a tim se na kraju jedva plasirao u plej-of Evrolige.
Ako je Fenerbahče loš primer, šta tek onda reći o Finiks Sansima, koji su u vreme Igora Kokoškova, bili praktično poslednji tim NBA lige.
Kada je njegov jedini uspeh u karijeri u pitanju, evropska titula sa Slovenijom, dovoljno je reći da je imao Luku Dončića i Gorana Dragića koji je bio u životnoj formi. Mislimo da je svaki dalji komentar suvišan. Videlo se tokom vikenda koliko je Dončiću važno ko mu je trener (nije uopšte).
Ukoliko vam sve ovo nisu bili dovoljni argumenti za odlazak Igora Kokoškova, u komentarima nam dodajte šta mislite da nam je promaklo, a naravno, ukoliko imate nešto da nam zamerite, i takvi komentari su uvek dobrodošli.
PIŠE: Aleksa Radosavljević
BONUS VIDEO:
Ovako frigidan lik nije za trenera nekog seoskog tima a ne jedne legendarne reprezentacije. Covek stoji i gleda ovaj brutalni kosarkaski masakr i onda zove tajm aut i konsultuje se sa pomocnicima koji sve vreme utakmice stoje na metar dva od njega. Primiti toliko otvorenih trojki i onako mirno gledati kao da je negde u prirodi je frustrirajuce do bola. ZELJKO BI POSLE DVA MINUTA OVAKVE IGRE DOBIO NERVNI SLOM A OVAJ LADAN KAO DA NIJE TU.
mislim da je prnicip da kvalifikaciuje igraju jedni igraci a onda na glavni turnir idu "zvezde" jedan je od osnovnih razlog posrtanja nase kosarke, i onda se cudimo sto igraci koji odradjuju "prljav" posao imaju problem sa motivacijom... uopste to je tako sa reprezentacijom, slicno se desava i sa hrvatskom fudbalskom reprezentacijom ... posle dugog i toplog leta ide duga i hladna zima, ciklus koji se ne moze zaustaviti...
Marinu Maljković za selektora. Odlučna u stavu, zna posao i nema straha. Probleme rešava u hodu. Jedini problem .... koga u žensku reprezentaciju....