Dan mladosti i rođendan doživotnog predsednika Savezne Federativne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita obeležava se svakog 25. maja već decenijama unazad, a juče su se ispred Kuće cveća okupili omladinci i omladinke iz svih delova bivše Juge kako bi položili vence na Maršalov grob i odali mu počast.
Među okupljenima koji su strpljivo stajali u koloni noseći pionirske kape i marame, bila je i Titova unuka Zlatica Žikelić (72), ćerka njegovog starijeg sina Žarka Broza, kojeg je Maršal dobio u braku sa Ruskinjom Pelagijom Belousovom. Iako je davno odlučila da se povuče iz medija, Zlatica je samo za Objektiv otvorila dušu i priznala da rane ni posle pola veka nisu zacelile, kao i da nikada neće oprostiti sebi što je razočarala dedu.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– Bila sam devojčica koja, kao i sva deca, čim vidim nešto kod drugih, hoću i ja da imam. Moja drugarica iz škole je dobila od roditelja rolšue, pa sam i ja poželela da ih imam. Kada je deda zbog posla otputovao u Ameriku, zamolila sam ga da mi ih kupi. Rekla sam mu da želim i ja da vozim rolšue. Međutim, deda me je tada samo pogledao, a te oči su sve govorile. I dobila sam poklon kada se vratio s puta, ali nisu bile rolšue. Rekao mi je „Zlatice, pokloni se ne naručuju.” Razočarala sam ga tim zahtevom i bilo mi je jako žao zbog toga. To je bilo vreme kada se nezahvalnim smatralo tražiti nešto. Sebi to nikada neću oprostiti – priseća se Zlatica.
TITOVI UNUCI TRETIRANI KAO I DRUGA DECA
Iako su unuci šefa države, Joška i Zlatica Broz, kada su bili deca, nisu imali nikakav poseban tretman. Prema rečima naše sagovornice, nikada nijedan telohranitelj nije bio pored njih.
– Mi smo normalno išli u školu kao i sva druga deca, nije bilo šanse da se po našem ponašanju prepozna da je naš deda predsednik države. Nismo imali ni obezbeđenje, nikakav poseban tretman koji bi nas izdvajao od drugih. Bila sam odlična učenica, bez obzira što smo bili njegovi unuci, deda se nikada nije mešao u ocenjivanje. Koliko naučiš, toliko i zaslužiš. Jednostavno, bili smo skromni i dobri đaci. Moj brat Joška je u stvari bio lošiji učenik. Ali on nije ni hteo da upiše gimnaziju, deda i pokojni otac su ga nagovorili na to. On je želeo da uči šumarstvo i na kraju je i uspeo u tome – ističe Titova unuka, dodajući da ih pokojni deda nikada nije kritikovao za ocene nego je, kako tvrdi, samo želeo da budu deca za primer.
– Deda je tražio od nas da ga ne brukamo. Ali razumeo je naše nestašluke. Bila sam mirnija od Joške, ali znala sam i ja da ga naljutim. Nikada ga neću zaboraviti, trudiću se da sačuvam njegov lik i delo – kaže Zlatica.
RANE SVEŽE I POSLE POLA VEKA
Iako je prošlo dve decenije od smrti druga Tita, njegova unuka priznaje da joj deda nedostaje i da se njegov odlazak još uvek oseća.
– Mnogo mi nedostaje, ipak je on preuzeo brigu o nama pošto su nam se roditelji rano razveli. Njegov uticaj je bio veliki na nas. Puno je putovao, ali se maksimalno trudio da što više vremena provodi sa nama. Vreme smo provodili u prijatnim razgovorima, savetima, ali i igri. I kada bismo išli na odmor, najčešće na Brione, deda je i tamo radio, imao je tu dužnost prema narodu – priča Zlatica.
U KONTAKTU SA STRICEM MIŠOM
Nedavno je mlađi sin Maršala Tita Aleksandar Miša Broz proslavio 80. rođendan, a Zlatica ponosno kaže da mu je i ove godine čestitala, kao i svake prethodne.
– Juče sam pozvala Mišu i čestitala mu rođendan. Nažalost, on ne dolazi u Srbiju otkad mu je majka umrla. Pre njene smrti, dolazio je jedanput godišnje. Nekad 4. maja, a nekad 25. maja, a tom prilikom bi i nju posetio. Njegova deca Saša i Andrej su isto tamo – kaže nam za kraj razgovora Zlatica.
STAJAO UZ TITOV SANDUK TRI SATA
Metalostrugar Dragan Dragićević (72) iz Drena nadomak Lazarevca bio je među rudarima i gardistima koji su 1980. godine bili pored odra druga Tita i pratili ga od zgrade Skupštine, kroz Ulicu kneza Miloša do Kuće cveća.
– Najteži i najduži sat u mom životu bio je kad smo stajali ispred Skupštine dok su mu odavali počast. Upeklo sunce a cvetala topola, pa se cvet lepio za oznojeno lice. Uniformu koju sam nosio šio je Maršalov krojač, od čiste vune, telo gori od temperature. Sećam se kao da je juče bilo – priseća se Dragićević dok nam pokazuje fotografije sa Titove sahrane.
Sahrana druga Tita bio je istorijski događaj, koji je ispratilo oko 700.000 ljudi, a prema rečima našeg sagovornika, koji je stajao tik uz kovčeg, bilo je više od 100 stranih zvaničnika.
– Ceo svet se skupio, i svrstani i nesvrstani, i žuti i beli. Apsolutno svi koji su ga poštovali. Nažalost, nisam imao priliku lično da ga upoznam dok je bio živ. Samo smo se jednom sreli, kada je puštena pruga Beograd–Bar. Tada je Tito zaustavio voz u Lazarevcu, ja sam stajao na stanici, on je izašao, mahnuo nam i poželeo srećan rad – kaže Dragićević.
OSVAJAČI ZLATA NA ŠTAFETI IZ 1975. GODINE
Moreplovac u penziji Milivoje Petrović (80) iz Ljiga bio je jedan od mnogih ispred Kuće cveća, koji se s radošću seća Dana mladosti dok je Tito bio živ.
– Svake godine sam učestvovao na različitim takmičenjima i manifestacijama. Osvojio sam zlatnu medalju u brzom hodanju na 20 kilometara 1975. godine. Bio sam sportista, maratonac, igrao fudbal u Partizanu, pa sam prešao u Crvenu zvezdu. Plovio sam morima, drug Tito nas je svaki put pozdravljao – navodi Petrović.
I njegov sugrađanin Radoslav Milutinović (69) kaže da se vreme druga Tita nikada neće ponoviti jer se tada, kako tvrdi, znalo samo za rad.
– Radilo se, nismo znali ni za „koka-kolu”, ni za bananu. Pogledajte današnju omladinu. Njima ne bi palo na pamet da dobrovoljno kopaju, kao što smo mi nekada. To je bio pravi 25.
Piše: Sanja Radovanović
OVU I OSTALE ZANIMLJIVE PRIČE MOŽETE PROČITATI U DANAŠNJEM ŠTAMPANOM IZDANJU LISTA OBJEKTIV
Izvor: Objektiv.rs
Komentari (1)
Ипак човек има 72 године, па је можда неке ствари помешао, или заборавио! Приликом отварања пруге ,,Београд-Бар" Тито је возом прошао кроз станицу у Лазаревцу и махао са прозора, без заустављања и било какве приче с неким.