Ovo na mom licu nije osmeh ludaka, nego osmeh ispunjenog dečaka. Ostavio sam svet jer tamo ne pripadam. Mogao sam da se oženim i imam decu, ali sam se prepustio Božjoj volji, a kada se prepustite, sve kapije vam se otvore. Moj život je ovde i tek sada ima smisla. Ja sam najveće čudo koje se desilo u manastiru Tumane, ovako započinje svoju priču Zoran Jevtić (58) iz Aranđelovca, nekada vlasnik prodavnice igračaka, a danas monah Zosim, koji se pre tri godine i mesec dana zamonašio u ovoj srpskoj svetinji kod Golupca.
Ekipa Objektiva imala je čast da poseti manastir Tumane, a u jednom od konaka koji se nalazi u crkvenom dvorištu, razgovarali smo i sa Zosimom, koji je, iako po godinama najstariji, doskora bio najmlađi monah u ovom svetom hramu.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
DOBIO IME NAJVEĆEG TUMANSKOG ČUDOTVORCA
Pre manastirskog života, Zosim je bio sasvim običan čovek. Imao je prodavnicu igračaka u kojoj je radio punih 25 godina. Bio je srećan jer je najmlađe kupce činio srećnim.
– Svi znaju koliko volim decu. Ipak, posle četvrt veka poslovanja koje nije bilo baš uspešno, došao je Božji narod Kinezi i od straha zbog konkurencije, bio sam prinuđen da zatvorim radnju posle toliko godina. Deluje tužno, ali nije. Bog je tako uredio – kaže monah kome je iguman i starešina manastira Dimitrije Plećević dao duhovno ime Zosim po jednom od najvećih tumanskih čudotvoraca.
– Ponosan sam što nosim ime prepodobnog Zosima. Mnogi ljudi širom sveta dolaze da se mole nad njegovim moštima u našoj crkvi i mnogima je pomogao i iscelio rane u duši i na telu – priča kaluđer.
ODMALENA HODOČASNIK
Kao dete, Zosim je često obilazio manastire po Srbiji. Divio se njihovoj lepoti i znamenitosti, a iz radoznalosti znao je čitavu istoriju srpskih svetinja sa samo sedam godina. Iako ga je odmalena zanimao duhovni život, ipak je studirao nešto sasvim drugo – elektrotehniku.
– Kada je video da volim manastire, pokojni otac me savetovao da upišem bogosloviju. Međutim, on je bio elektrotehničar, pa sam se zato i ja odlučio za tu oblast. Inače, ja potičem iz svešteničke porodice. Moj čukundeda, dvojica pradeda i pradedin zet su bili sveštenici. I kao đak, kasnije i kao student, voleo sam da posećujem hramove. Bio sam na Svetoj Gori, voleo sam da razgovaram sa starcima, upoznao sam i starca Tadeja 2001. godine. Nekako mi je bilo predodređeno da odem i zamonašim se – ističe Zosim, dodajući da svet više nije kao što je bio.
– Odlučio sam da se okrenem i potražim sebe i svoj mir. Ljudi su postali otuđeni jedni od drugih. Karcinom nije bolest ovog veka, nego nedostatak ljubavi i sve češća depresija. Ostavio sam sebe s one strane kapije, tamo je pokojni Zoran Jevtić. Ovde, u Božjem hramu, sada živi njegov sluga Zosim – objašnjava naš sagovornik.
BLAGOSLOV MAJKE I BRATA
Dva meseca pre nego što se pridružio tumanskoj crkvenoj porodici, kaluđer Zosim je zatražio blagoslov od majke koja je bila na samrti. Kako kaže, ona je tada znala da će njen sin obući mantiju, samo nije mogla da pretpostavi koji je njegov novi dom.
– Iako je doživela lepu starost, posle nje nisam imao više razloga da ostanem u Aranđelovcu. Brat je imao svoju porodicu. Prvo me je odvraćao od manastira, govorio mi je da izdam lokal i da dovedem ženu sa decom. „Ti voliš decu”, kazao je on. Odgovorio sam mu: „Ja idem u manastir”.
Video sam suze u njegovim očima, takvi razgovori se vode jednom u životu – priča monah Zosim, prisećajući se trenutka kada je saopštio da napušta Aranđelovac i odlazi u manastir Tumane. Iako je bilo pomena o njegovom odlasku u duhovni hram, ipak niko nije tačno znao da li će se zaista to i desiti i kada.
– Pripremali smo 40 dana za pokoj duše majke, otišao sam kod prijateljice u sud i zamolio je da ubrza ostavinsku raspravu. Niko nije znao da sam sve ostavio za sobom, nisam želeo da me iko saplete u mojoj nameri. Igračke iz radnje sam podelio deci, raznim ustanovama i domovima – ističe Zosim.
Prelomni trenutak desio se na Božić kada je, kako tvrdi, usnio strašan san za koji se plašio da se ne ostvari.
– Bio sam u crkvi za Božić, a posle liturgije sam otišao na ručak kod brata i snajke. Upalio sam kandilo pred ikonom naše slave Svetog Nikole i posle pet nedelja posta, opustio se pored bogate trpeze uz čašu vina. Bio sam tužan što mama nije sa nama, a opet radostan što ćemo se sresti u večnosti. Gledajući televiziju u njenoj fotelji, zaspao sam na trenutak, a kada sam se probudio, nisam mogao da se pomerim. Video sam sebe kao bespomoćnog starca u pelenama. Pao sam pred ikonom Svetog Nikole i rekao sebi: „Došao je taj trenutak”. Poslao sam igumanu poruku da dolazim u Tumane, a on mi je odgovorio da sam dobrodošao – priseća se monah Zosim.
PRE MONAŠENJA ČESTO POSEĆIVAO TUMANE
Pre nego što je postao Božji sluga, Zosim je često prisustvovao činu monašenja u manastiru Tumane i pomagao crkvenim licima oko presvlačenja moštiju.
– Ja sam blagodaran i nemam više šta da tražim od Boga. Zahvalan sam mu na svemu. Ništa nemam i ništa mi i ne treba. Dok sam živeo u svetu, u crkvi sam bio pomagač. A ovde ugrađujem sebe. Posebno sam zahvalan Gospodu Bogu što sam u ekipi Tumanaca koji su neimari i gde se stalno zida. Sutra, kad se upokojim, kad me budu crvi izjeli, doći će neki monah koji će, ako ništa drugo, bar četiri puta godišnje na Zadušnice preći kandilom preko groba.
PRONAŠAO SEBE
Zosim je nedavno posetio svoj rodni grad Aranđelovac, međutim, kako kaže, žurio je što pre da se vrati tamo gde pripada, u manastir.
– Ovde je moj život. Ovde sam ja. Kada je u Dečanima bila slava, spavali smo u enklavi u Zočištu, a jedna devojčica mi je četiri sata pevala srpske pesme. Nisam mogao da zaustavim suze. Obišli smo Gazimestan, Pećku Patrijaršiju, Prizren, sve je to lepo, ali kada sam legao da spavam, poslao sam igumanu poruku: „Beše lepo, videh sve, ali mesto gde pripadam je manastir Tumane” – za kraj razgovora ispričao je monah Zosim.
Piše: Sanja Radovanović
OVU I OSTALE AKTUELNE TEME MOŽETE PROČITATI U ŠTAMPANOM IZDANJU OBJEKTIVA ZA 5. APRIL
Izvor: Objektiv.rs
Komentari (1)
U manastiru sam video mercedes kakav nisam mogao ni da zamislim. Parkiran u manastiru, ne na parkingu. Nešto mi govori da se duhovnost seli u materijalnu stranu.