Mlada srpska glumica Jelena Mur je prethodne nedelje rasplakala celu Srbiju svojom ulogom u filmu “Dara iz Jasenovca”. Zahvajujući Jeleninom talentu uloga Blankice je postala jedna od najzapaženijih u ovom ostvarenju.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Jelena je sada izdvojila vreme za Objektiv i otkrila nam je kako je ulogu dobila, ali i koliko joj je bilo teško da se oprosti od Blankice na kraju. Rekla nam je kako je bilo raditi sa decom glumcima, ali i da je hrabro poslednju scenu, koja je gledaoce ostavila bez daha, snimila sa polomljenom rukom. Objasnila je da ju je iznenadila reakcija publlike, kao i da je važno gledati kompleksne ženske likove na filmu, kao što je to slučaj u “Dari iz Jasenovca”.
Kako si dobila ulogu Blankice? Kako je izgledala ta prva priprema za ulazak u ovaj lik i šta ti je bilo najvažnije?
Ulogu sam dobila na kastingu. Sa pripremama sam ozbiljno krenula kada sam ulogu dobila, najpre sam se bavila elementarnim stvarima, počevši sa scenariom. Zatim sam krenula da radim na svom liku. Radila sam na drugom narečju, pa je i to bio jedan od zadataka. Svaku filigranštinu našla sam usput, prikupljajući sve sadržaje koje sam mogla, a koje se tiču žrtava Jasenovca.
Dok sam se pripremala zapisala sam u svesku – Blankica mora da se menja, da bude najmanje ono što jeste, da odustane od sebe, kako bi (pre)živela. I ta igra između predaje i neodustajanja mi je bila najvažnija za lik Blankice. Takođe, važno mi je bilo prikazati osećaj krivice preživelog, jer je ona jedina od svojih ostala živa. Odakle se i rađaju njeni motivi da pomogne Dari. I na kraju, Blankica je Jevrejka, i moje pripreme su obuhvatale i učenje o njenoj veri.
Koju scenu je bilo najteža snimiti i kako je bilo raditi sa decom glumcima?
Najzahtevnije su mi bile scene sa Biljanom, kao i poslednja scena. Izazovi su bili naći meru u izrazu i paralelno igrati nekoliko tokova. Blankica je poput nekog ušća u koje se slivaju i njena lična tragedija, i tragedije ljudi koje kroz život susreće. Kao glumicu, deca su me u svakom kadru izazivala na istinu i susret sa samom sobom. Oni su probudili u meni neka sirovija instinktivnija glumačka sredstva, i to iskustvo me je zaista promenilo. Zanimljivih događaja na setu je bilo puno. Ali ono što ću zauvek pamtiti je kako su me Bilja, Rajko, Nikola i Angelina grlili kada se rastajemo na dva dana, jer imamo pauzu od snimanja.
Šta si naučila od Blankice i koliko je bilo teško oprostiti se od kada se snimanje završilo?
Od Blankice sam učila o veri. O veri u život, u sebe i u istinu. Ona me je oplemenila, i našla sam u sebi neke nove izvore velikodušnosti i hrabrosti. Učila me je prepuštanju strahu i idenju napred uprkos istom. Naučila me je da se mora umreti za jedan život, da bi se ušlo u novi.
Trebalo mi je neko vreme nakon snimanja, da se oprostim od Blankice. Iako negde duboko verujem, da glumcu svaki lik koji odigra ostavi trag i nikad ne ode zauvek, već ga menja, i glumac više nikada nije isti. Ono što će se desiti u tom procesu menjanja zavisi od glumca. U mom slučaju, Blankica će me uvek podsećati na spremnost za život.
Znamo da si tokom snimanja poslednje scene polomila ruku, kako se to desilo?
Jesam. To se desilo sasvim slučajno. Nisam čak ni pala. Udarila sam svojom rukom u ruku Ane Lečić tokom snimanja kadra u kom sprečavam da ubiju Daru. Nastavila sam da snimam, neznajući da sam slomila ruku. Nakon nekoliko sati snimanja ruka je počela da otiče, odvezli su me u bolnicu u kostimu, gde su konstatovali da sam je slomila.
Srećom, brzo sam se oporavila. Ovakve situacije mogu da sugerišu na neartikulisani adrenalin i neku vrstu preteranog uzbuđenja, ali ja sam to videla kao nekakvu metaforu Blankicine žrtve i uloga, kao i moje lične.
Koliko je važno prikazati zločine u Jasenovcu i kakvo lično značenje je za tebe film imao?
Nema sumnje u to da je zločine o Jasenovcu je važno prikazati. Posebno zbog toga sto je to jedna crna tačka istorije, i nešto što je još uvek nedovoljno poznato i javno. Iako izbegavam filmu kao filmu da dajem prosvetiteljsku moć verujem da film ima za zadatak da iskomunicira sa publikom o istini koja dalje ima za zadatak da povuče za sobom lanac novih istina. Filmovi koji se bave temom holokausta uglavnom susreću nespremnu publiku kojoj je teško da napravi distinkciju između istorijskih činjenica i umetničke slobode.
Moralni život čoveka je deo teme umetnika, a moralnost u umetnosti je da od nesavršenog pravi savršeno. Pričala sam sa ekipom glumaca, i mi smo se svi složili da smo imali osećaj kao da smo na nekoj misiji, i pravimo zapis u vremenu. Ostavljamo jedno zaveštanje, u znak sećanja na sve žrtve logora Jasenovac, i njihove tragične sudbine.
Šta je ono najpotresnije u priči o zastrašujućim zločinima nad decom?
Kada mislim o zločinima, uvek krenem od onoga ko zločin čini. I uvek, ali uvek su inferiorni ludi najmaštovitiji mučitelji. A osećaj inferiornosti, dolazi od osećaja odbačenosti i nevoljenosti. Ako razmotamo svako klupko, koren svakog zla je nedostatak ljubavi. Sve počinje i završava se jednim čovekom. Ono najpotresnije je zapravo činjenica da jedan nevoljen čovek moze toliko snažno da naudi drugim ljudima, i tako povuče čitav lanac zla, koji može doseći globalne razmere.
Zločini nad decom su verovatno najveći mogući stepen mučiteljstva. Takvi zločini su najmračniji, i oni su sami metafora potpunog poništenja novog života, mladosti i svakog sutra.
U srpskoj kinematografiji u poslednje vreme, nažalost, nema puno kompleksnih ženskih likova, izgleda da je sada “Dara iz Jasenovca” to promenila. Kako ti gledaš na ovo?
Iako ovo nije bilo često zapažanje, nekoliko ljudi mi se javilo sa idejom žene heroine, nakon odgledanog filma. To me je izuzetno obradovalo. Ja sam za vreme rada na ovom projektu, to zaista učitala, i svoj lik i gradila na takvoj ideji. U jednom izrazito patrijarhalnom društvu, koje ume da neguje ženu na jedan voajeristički i netrpeljiv način, meni kao glumici je jako važno da kroz posao dam glas ženama koje će moći da inspirišu i podignu svest o ovakvom problemu.
Film i prenosi priču kroz oči jedne devojčice. Darina hrabrost i čvrstoća, ukomponovane sa krhkošću i čistotom pričaju ženskim jezikom. Blankica takođe predstavlja aspekt ženske hrabrosti i smelosti. Ona je sama, u godinama najlepše mladosti, bez igde ikog svog, na najmračnijem mestu. Snage koje ona prikuplja i odluke kakve donosi su kompleksnost ženske psihologije. Za mene je bilo važno ispričati priču žene koja prolazi kroz zatočeništvo. Metafora tog konteksta je sveprisutna.
Koliko je važno da imamo kompleksne i jake ženske likove u domaćoj kinematografiji?
Imati jake i kompleksne ženske likove u kinematografiji je od krucijalne važnosti u vremenu čiji smo svedoci. Jer vreme koje tretira ženu kao drugorazrednu može se preobraziti jedino ovakvim uticajem. Mi nismo ni svesni, koliko devojčica se oseća odbačeno i neshvaćeno, dok im svet servira jednu nadasve patrijarhalnu sliku žene.
Ja ne zelim da učestvujem u serviranju takve slike, i trudiću se da kroz svoj posao pomognem i ohrabrim svaku devojčicu na njenom putu, tako što ću uvek birati da dam glas ženi koja sme i koja može.
Da li su te iznenadile reakcije publike kada je film prikazan? Kakva je bila reakcija tvoje porodice i prijatelja?
Iznenadila me je količina reakcija. Preplavile su me poruke ljudi koje ne poznajem. Neki su mi se zahvaljivali, drugi su mi se obraćali sa “Blankice”. Iznenađena sam i zaista nisam očekivala da će se ljudi toliko vezati za moj lik. Meni je negde najveća nagrada to što su ljudi pročitali svaki sloj mog lika, i što je to u njima probudilo empatiju. Svako zrno dobrog koje usput u drugima probudimo je suština naše svrhe na ovoj planeti. Moram reći da su porodica i prijatelji ponosni, i zahvalna sam im na podršci.
NEKA SILA BUDE S VAMA! Skajvoker ima poruku za čitaoce OBJEKTIVA!
Šta je tebi najvažnije kada gradiš jedan lik?
Najvažnije mi je da znam onu tačku ka kojoj moj lik stremi. Možda čak i važnija od prošlog života, mi je budućnost lika koji igram. Takva putanja od sada do tog nekog sledećeg trenutka, nikada nije jednolinijska. Raznolikost u izrazu, nalazim u ideji da se ljudska želja menja iz trenutka u trenutak. Tako i lik koji pravim, menja svoj cilj, usput, kako mu se stvari dešavaju. Ta fluidnost i ideja
promene su mi od krucijalnog značaja.
Posto razmišljam referentno, i uvek imam sliku uz ideju, važna mi je fizička komponenta lika. Jer verujem da sve unutrašnje, pravi sliku spolja. Samim tim, kada otkrijem ritam misli lika, vidim joj i ritam pogleda, i hoda. Kakve su je priče gradile, i čime se njena duša hranila, takođe će uticati na njenu pojavu. I na kraju važno mi je u šta moj lik veruje. Jer ga njegova vera čini jedinstvenim.Osim toga važno mi je i čega se moj lik plaši. Jer strah kreira realnost čoveka.
Možeš li sa nama da podeliš najbolji savet koji si dobila?
Jedan profesor u Americi mi je jednom rekao : “Mi moramo uvek živeti u pitanju. Konačnost i odgovori stvari čine mrtvim. Život je jedino moguć ukoliko se pitamo!”
Jelena je na master studijama na prestižnom Kalifornijskom institutut za umetnost (CalArts) u Los Anđelesu, čiji je osnivač Volt Dizni. Kako izgleda studiranje na “CalArts” institutu?
Studiranje na “Calartsu” je posebno iskustvo. Fakultet je interdisciplinaran, što omogućava da radimo na više ogranaka istovremeno, i da sa glumom kombinujemo i režiju, produkciju, animaciju i druge oblasti. Program je osmišljen tako da će svaki glumac na kraju izaći sa idejom sopstvenog metoda, pre nego što će se oslanjati na vec utemeljene tradicionalne metode glume. Sistem obrazovanja se enormno razlikuje od ovog našeg. Individualnost se neguje, i zaista verujem da je samo u takvim uslovima moguće ostati slobodan i negovati svoj dar. Ljudi koje “Calarts” okuplja su izvanredni umetnici. Umreženost sa ljudima iz posla takođe je nesto što ga čini posebnim.
Kakvi su tvoji dalji planovi? Da li stremiš ka ulogama u Holivudu?
Trudim se da radim na sebi neprestano. Verujem da jedino tako možemo dalje. Imam velike želje , a ono “kako” volim da prepustim životu. Nadam se i nekim profesionalnim angažmanima u Americi. Ipak, ono što mi je najvažnije jeste da budem u miru sa tim ko sam ja. Važno mi je da budem glas likova koje igram, da im dam život, i da na taj način učim o sebi.
Da li imaš neku filmsku preporuku za naše čitaoce?
Preporučujem vam moj zauvek omiljeni film “Pariz, Teksas” Vima Vandersa. Imam i preporuku novijeg datuma, a to je “Još jedna tura” (Another Round) Tomasa Vinterberga.
Autorka: Nevena Tomašević
Komentari (0)