Listu najboljih strelaca predvodi Kristijano Ronaldo sa 756 golova, slede Lionel Mesi (715) i Zlatan Ibrahimović (558).
A deseti na večnoj listi je Aleksandar Đurić, srpski fudbaler iza kojeg je jako zanimljiva životna priča. Đurić danas ima 50 godina, a u karijeri je postigao 443 gola.
Životni put ga je odveo u Singapur gde je postao legenda, igrao za njihovu reprezentaciju i gde i danas živi. A Đurić je 90-ih godina kao deo srpskih specijalnih jedinica poslat u Vukovar, ali se sukobio s nadređenima pa je pobegao od zatvora.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Đurić je rođen u Doboju, bio je državni prvak u kanuu i učesnik na Olimpijskih igrama. Tek u 23. godini postao fudbaler, igrao je do 44. godine, ima troje jece, ali je razveden i usvojio je dete.
Kanuom se počeo baviti kako bi pojegao od problema.
– Tražio sam nešto da nisam stalno kod kuće, jer moj otac je bio alkoholičar, po 24 sata se nije treznio. Želeo sam da pobegnem iz tog okruženja, nikad nisam imao ništa, odrasli smo sirotinjski zbog njega, sve je propio. Održao me u životu sport – rekao je Đurić svojevremeno za Blic.
Đurića su 1991. mobilizovali nakon što je bio na SP-u Parizu.
– Podigli su me, bio sam zapovednik specijalne jedinice u Doboju, pa zaglavio u Vukovaru. Nisam tada video Šljivančanina, znam da je bio i on tamo. Krajem ‘91, doveo sam svoje specijalce u Vukovar. Ja sam bio sportista, naredba je moja bila da održavam red. Ali, kada sam vidio sav taj nered i paravojne formacije u tim selima oko Vukovara, to je za mene bilo nenormalno. Nisam se bojao smrti, ali došao sam s otvorenim očima. Imao sam mlade vojnike oko mene, shvatio sam da nije to rat koji ja mislim da bi trebalo biti. Želeo sam braniti narod, a ne ubijati. Nije bilo dobro. Nisam delio ljude po religiji. Pao sam na pogrešno mesto, u pogrešno vreme.
Uskoro se sukobio s nadređenima.
– Jednu večer sam kao zapovednik jedinice pozvan na sastanak, trebalo je odraditi neku akciju. Te osobe su bile sve sami pijanci, nenormalne gluposti su pričali. Nisam voleo ljude koji su agresivni, bahati, koji veruju da su nedodirljivi. Ustao sam sa stolice i rekao da neću dozvoliti svojim vojnicima da ubijaju civile, ili da pljačkaju. Da ću zatvarati sve koje vidim da to rade, pucaću na vojnike koji prave nered. Nije se tim glavonjama to svidelo, dok sam došao do zapovedništva bio sam uhapšen. Uzeli su mi činove i strpali me u zatvor. Poslije su odlučili da me odvedu u Doboj. Kad sam stigao, tata je rekao “sine, vreme je da ideš odavde”.
Pobegao je u Mađarsku gde je počeo trenirati fudbal, a dobio je poziv da za BiH nastup na Olimpijskim igrama.
– Kakvu sam borbu vodio sa sobom. Ja sam Srbin, znao sam da mi je rođeni brat u srpskoj vojsci i da je otac na nekim borbenim linijama takođe. Bilo je razmišljanje trebam li ići jer sam znao da idem protiv svih u Bosni. Da neću biti dobar svim Srbima, a ni drugom delu Bosne. Na kraju krajeva, najbolje prijatelje sam imao u Bosni, kao braća su mi bili i Muslimani i Hrvati.
Svaka čast, u takvim situacijama se vidi ko je čovek