Maja iz Frankfurta otkriva: Srbi koji rade u Nemačkoj imaju PSIHIČKE probleme, ovo im najviše NEDOSTAJE

Ljudi poreklom iz Srbije imaju probleme da se snađu u Nemačkoj

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju
Foto/Pexels.com/fauxels

Kako se ljudi poreklom iz Srbije i regiona snalaze u Nemačkoj, šta im najviše nedostaje, kako se najbolje prilagoditi govori Maja Vukmanić, psihoterapeutkinja i psihoanalitičarka iz Frankfurta.

Maja Vukmanić je lekarka, psihoterapeutkinja i psihoanalitičarka, odrasla i studirala u Nemačkoj. Posle desetak godina radnog iskustva na kliničkoj psihijatriji, već 25 godina ima ordinaciju centru Frankfurta.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs

U kojoj meri naši ljudi doživljavaju nešto poput kulturnog šoka kada dođu da rade i žive u Nemačkoj?

Nisu oni svesni da je to šok. Oni obično kažu da su došli iz jedne tople zemlje u hladnu zemlju. To, da se radi o šoku, otkrije se tek tokom terapije. Tek onda shvate šta im zapravo nedostaje. Jer ta promena, dolazak iz zemlje u kojoj su ljudi privrženi jedni drugima, u ovu, u kojoj je mnogo toga u međuljudskim odnosima drugačije, tome se nije lako prilagoditi. To ume da izazove potištenost, navodi Maja Vukomanović za Dojče vele.

Da li i zbog toga traže pomoć terapeuta?

Ne direktno, ne bih rekla. To je jedna komponenta. Zbog toga mi dolaze posebno mlađi ljudi sa naših prostora, oni koji su došli poslednjih godina, koji su dobro obrazovani i zaista žele da se integrišu. Žele ovde da žive, da ostanu, žele ovde da nađu prijatelje.

Njima posebno smeta što ne mogu brzo da se uključe u nemačko društvo. Oni žele da budu internacionalni. Ne žele da budu samo ono odakle su došli, žele da se pomešaju. Mladi dolaze uglavnom odmah posle studija. Nedostaje im druženje, onako kako se to dole praktikuje. Da kažemo – nedostaje im opuštena, spontana zabava.

To ovde nije tako rašireno. Ovde to funkcioniše samo kad se ljudi već dobro poznaju. Nemci to isto vole, ali je to kod Nemaca kao i posao, strukturisano, organizovano u raznim grupama i udruženjima, preko sporta, hobija… Nemci nisu tako pristupačni, ali to ne znači da su hladni. A ni to da decu sa 20 godina šalju u život ne znači da su hladni. To je prosto određen način života. Našim ljudima ovde nedostaje zajednica.

Moram da kažem da je ovo jedna drugačija generacija. To nisu oni klasični migranti, takozvani gastarbajteri koji su ovde došli pre 40-50 godina, čisto iz siromaštva, s namerom da rade i zarade i onda kasnije nastave život tamo odakle su došli. Mnogi od njih su doživeli razočaranje, jer nisu mogli dovoljno da zarade, jer nisu mogli ekonomski da osiguraju taj dalji život… I tek onda je počela njihova integracija u ovo društvo. Tek onda su takvi faktori, druženje, zajednica… počeli da igraju neku ulogu u njihovim životima.

Da li postoji nešto što je tipično za naše ljude što ih možda razlikuje od Nemaca koji dolaze kod Vas u ordinaciju?

Moram da kažem da ovde u Frankfurtu kod mene dolaze ljudi iz celog sveta. Ne samo Nemci i naši. Ne postoje drugačiji ili neki tipični problemi. Naši ljudi često kažu – „znate na šta mislim, znate kako je to kod nas…“ Oni prosto više očekuju od mene da ih shvatim, nešto kao empatiju među zemljacima. Dakle, obraćaju mi se ne samo zbog jezika.

Međutim, ja im kažem da ne znam “kako je to kod nas”. To ih malo iritira, ali ih navede na razmišljanje, na to da se uvek radi o individui, o osobi, njenim ličnim problemima, o nečemu što je specifično, a ne o nečemu što je opšte. Posle toga se bolje ulazi u pravi razgovor.

Da li je nemačko društvo otvoreno prema strancima?

Mislim da je nemačko društvo otvoreno za prihvatanje novih ljudi i da poštuju saradnju. Ali da bi ljudi mogli jedni s drugima stupiti u kontakt moraju se moći sporazumeti. Dakle treba se potruditi da se nauči jezik. Niko ne mora da govori perfektno, nije problem naglasak… ali mora da ima pojma kako ovaj jezik funkcioniše.

Naša doktorka otkriva: Dobro je ako izgubite čula ukusa i mirisa zbog korone, i genetika je uzrok smrti

Da li se naši ljudi žale na diskriminaciju zbog toga što su stranci?

Nemam pacijenata koji se žale da ih ponižavaju zbog toga što su stranci. Diskriminacija se može doživeti na puno područja, ali u mojoj praksi to nije konflikt sa kojim se moji pacijenti bore.

Koliko vremena je potrebno da se neko prilagodi životu u novoj zemlji?

Mislim da tu postoje razlike, u zavisnosti od doba života i od socijalnih uslova u kojima se to dešava. Mlađima to ide brže. A takođe i kada se to želi.

Da li prilagođavanje ide lakše kada dođe cela porodica nego kada neko dođe sam?

Mislim da nije lakše za porodice, razlika je u tome što one imaju širi spektar dodira sa društvom. Svi članovi porodice moraju na svom području da se bore: deca u školi i vanškolskim druženjima, roditelji na poslu…

Da li imate neku poruku onima koji žele da dođu, kako da se najbolje psihički pripreme za novi život?

Treba da znaju da ih očekuje puno nepoznatog i sigurno puno razočaranja. Kada se čovek usudi da krene negde u inostranstvo, mora imati neka pozitivna očekivanja i onda kada spozna da se ta očekivanja samo u malom delu ispune, to je teško podneti.

Šta mislite o rezilijenciji, o psihičkoj otpornosti o kojoj se često govori u poslednje veme? Da li to ima veze sa povećanim zahtevima i pritiscima kojima smo izloženi?

Radi se o tome da se koriste sposobnosti koje me kao osobu vode ka tome što vredi, a za to je važna sposobnost razlikovanja. Mislim da je rezilijencija bolji izraz od pozitivnog razmišljanja. Otpornost se može imati ako čovek ima poverenja u sebe, a za to se mora imati svest o svojim jakim i slabim stranama.

I raniji migranti su bili suočeni sa zahtevima, i ranije su jako puno radili. Ali, sada su ti zahtevi na puno područja. Nije to samo posao na kojem treba biti kompetentan, vredan, nego se traže nekakvi jasniji profili i u slobodnom vremenu i u druženju.

SJAJNE VESTI za Srbiju: Svetska banka nam dala odlične prognoze!

Izvor: Objektiv.rs, Dojce vele

Komentari (0)

    Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!

Ostavite komentar