Ljubomir Mihajlović, osnivač Komercijalne banke, svedok i aktivan učesnik događaja koji su menjali tok istorije na ovim prostorima, u ekskluzivnoj ispovesti za štampano izdanje lista Objektiv, između ostalog, otkriva i kako je bio prvi predstavnik Srbije koji je posetio Albaniju, a najveća želja tadašnjeg albanskog predsednika bila je da mu dovede pevačicu Svetlanu Cecu Ražnatović.
Ovom susretu prethodio je Đinđićev odlazak u Ameriku, kada je pozvan na razgovore na kojima mu je ponuđeno da se reše stvari bitne za našu zemlju.
– Ponuđeno mu je da se reše tri stvari vrlo važne za našu zemlju. Predložili su da Kosovo i Metohija bude pokrajina sa širokom autonomijom, a da vojska i policija budu srpske. Zatim su zapadne
zemlje bile saglasne da se iskupe za bombardovanje i da Srbija preko reda, bez ikakvih poglavlja, uđe u Evropsku uniju 2008. godine. Treće, da naša zemlja do 2015. godine dobije 120 milijardi evra, i to pola od SAD, a ostalo od zemalja EU. Uslov za sve to je bio da se slože Albanci. Trebalo je da se ode u Albaniju, da se pronađu četiri Albanca naklonjena Srbiji, za grupu koja bi se formirala za ostanak Kosova i Metohije u okviru Srbije. Trebalo je da ih pronađem. Takođe, bilo je predviđeno da tri člana budu naša. Imenovani smo Moma Trajković, Bogoljub Karić i ja. Koordinator je bio Branko Radujko iz Đinđićevog kabineta. Sve je moglo da se dogovori sa Albancima. Tri puta sam bio u Tirani, priča Mihajlović.
Zoran Đinđić je najviše poverenja imao u Mihajlovića, pa je tako i došlo do susreta sa albanskim predsednikom:
– Prvi put sam otišao sam u Albaniju. Inače, bio sam prvi predstavnik Srbije koji je posetio ovu zemlju posle 48 godina. Ali led je morao da se probije. Nisam dobio nikakve državne počasti, jer nisam bio ni predsednik, ni premijer, niti ministar, ali otišao sam u ime države. Primio me je Alfred Mojsiju, tadašnji predsednik Albanije, u Nacionalnom državnom muzeju, što je velika čast,
i tu smo razgovarali o dešavanjima i odnosima između dve države. Na glavnom trgu u Tirani, koji se prostire iza te zgrade muzeja, on meni kaže:
„Znaš, Ljubo, šta bih najviše voleo? Da dođe Ceca i da peva ovde. Ovaj trg i sve okolne ulice bi bili puni kao oko. Nju Albanci mnogo vole da slušaju.” Rekao sam mu da je to sređeno.
U Tirani sam zatim bio još nekoliko puta sam, a jednom sam sa Karićem vodio i privrednu delegaciju. Trebalo je da se odnosi između dve zemlje otvore i poprave. To se najbolje postiže kroz biznis, ali Đinđić je kasnije ubijen. Mislim da je stradao zbog Kosova.
Piše: Slavica Moravčević
OSTATAK ŠOKANTNE ISPOVESTI LJUBE MIHAJLOVIĆA ČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU OBJEKTIVA ZA 4. JANUAR
Komentari (0)