Ali jedan od najvećih slučajeva, Ranković – Tito, sada može delimično da se rekonstruiše i da se objavi u kojim državnim institucijama, privatnim vilama i hotelima je Udba postavila prislušne uređaje i da objavi svedočenje Selima Numića, čoveka koji je trasirao put kojim će se kretati Udba, zahvaljujući legatu prof. dr Miodraga Zečevića, nekadašnjeg predsednika Arhiva Jugoslavije.
Dokumenti koje je Zečević predano skupljao tokom celog života, predati su Muzeju knjige u Beogradu koji se nalazi na Banjici, a iza kojeg stoji Udruženje Adligat. Zahvaljujući Viktoru Laziću, poznatom književniku i advokatu, Nedeljniku je ekskluzivno dato pravo da pročešlja dokumente koji se nalaze u Zečevićevom legatu.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Inače, legat je poklonio njegov sin Srđan Zečević, uz posredovanje književnika Miloša Jankovića, potpredsednika Adligata.
Zečević je bio svedok burnih političkih događaja u vremenu od četrdesetih naovamo. Bio je predsednik Zakonodavno-pravne komisije Saveznog veća Skupštine SFRJ (1974-1982); istovremeno, u tom periodu bio je predsednik Zajedničkog radnog tela Skupštine SFRJ za praćenje ostvarivanja Ustava SFRJ (1974-1978).
Direktor Arhiva Jugoslavije bio je od 1987. do 1994, zatim je obavljao dužnost šefa jugoslovenske delegacije – Grupe za aktivu i pasivu imovine bivše SFRJ u Briselu 1992/1993. godine.
Većina prisluškivanja koja su sprovedena protiv “komunističkih drugova” našla se u krivičnoj prijavi protiv Rankovića i Stefanovića, ali se u toj prijavi nisu našla prisluškivanja ostalih ljudi koji nisu bili na ideološkoj liniji. A njihova imena se takođe mogu naći u dokumentima koje je sačuvao Miodrag Zečević.
Jedan od najznačajnijih iskaza koji se nalaze u arhivama jeste svedočenje Selima Numića, čija je funkcija u to vreme bila – pomoćnik saveznog ministra zadužen za koordinaciju poslova Četvrte uprave DB.
Prevedeno, bio je šef Udbe zadužen za prisluškivanje, preko koga je svaka takva mera morala da ide.
Zapravo, Numić je bio “veliki brat” Titove Jugoslavije sve do Brionskog plenuma, i to u vreme kada se trasirao put kojim će Udba ići i kojim, tvrde, i danas utabano hoda, uprkos pokušaju reforme izvedene početkom prve decenije dvehiljaditih.
Selim Numić, stari partijaš, partizan, borac, robijaš, na službu u Udbi došao je po naređenju.
Nije želeo da radi taj posao, ali naredba je bila naredba.
Kroz glavu mu je prohujalo kome su sve postavili ozvučenje. Gotovo svi visoki rukovodioci bili su ozvučeni, ali – po vlastitoj želji. U kabinetima su snimali razgovore, goste, radili transkripte.
Tito je lično naredio da mu se instaliraju prislušni uređaji.
Iz Numićeve se knjige, bolje od i jedne druge – jer je reč o memoarima uništenog, razvaljenog, povređenog čoveka, koji o aparatu nadzora piše u iskrenoj želji da sa sebe skine tešku, nezasluženu stigmu – vidi do koje je mere Tito bio opsednut kontrolom ljudi i komunikacija.
Gotovo sve strane ambasade bile su ozvučene. U njih su postavljeni mikrofoni, u telefone su postavljene bubice, pod parkete, u radne stolove, ispod tapeta, instalirani su potrebni uređaji. Poseban je institut radio na razvoju špijunskih uređaja, pa je Tito brzo mogao imati i prislušni uređaj koji emituje zvuk na plivajućoj frekvenciji.
Za vreme velikih međunarodnih konferencija, ozvučivani su i stanovi rukovodilaca koji su ugošćavali predstavnike stranih delegacija. Titovi obaveštajci su već 60-ih preslušavali i globalni etar, a na raspolaganju su im bile velike kripto službe.
“Jedne godine uhvatili smo se za neobičnu šifrovanu poruku”, piše Numić u svojoj knjizi.
“Bilo je to neposredno nakon prvog otcepljenja Sirije od UAR. Naša goniometrijska i radio prijemna služba ustanovila je da u blizini sirijsko libanske granice deluje jedan ilegalni punkt koji putem šifrovanih radiograma komunicira sa svojom centralom u Ankari ili njenoj blizini. Nakon mnogo uloženog truda i umeća stručnjaci su uspeli dešifrovati više depeša obaveštajnog sadržaja, ali su samo tri bile veoma važne. Njihov tekst je nedvosmisleno ukazivao na to da centrala u Ankari pripada jednoj zapadnoj zemlji, i da je njeno učešće u organiziranju udara, odnosno izdvajanja Sirije iz sastava UAR, i te kako značajno…”
Predsednik Tito je, pročitavši depeše, smesta reagovao. Odmah je naredio da jedan od viših službenika Ministarstva spoljnih poslova krene avionom u Kairo s njegovom porukom za Nasera. U prilogu Titove poruke bili su i doslovni tekstovi dekriptovanih depeša.
“Nešto kasnije sam obavešten da je Naser, čitajući poruku i depeše, bio vidno uzbuđen. Čak su mu i oči zasuzile. Njegova reakcija bila je puna zahvalnosti. Između ostalog, rekao je i ovo: Divim se Titu. Zar je moguće da među državnicima imamo i ovako velike i iskrene prijatelje, koji svoje velike državne tajne poveravaju šefu jedne zemlje na drugom kontinentu. To se ne zaboravlja…”
Josip Broz Tito je, čini se, dosta rano počeo pripreme za eliminaciju Rankovića – u tajnim službama izvršene su bitne smene, proverena su mišljenja političara iz Srbije, Hrvatske, Slovenije i saveznog vrha – svakako, diskretno – pa se tek onda išlo u eliminaciju Rankovića. Čudno je kako je to Numiću promaklo. Ali, da je i bio svestan pozadine, čini se da bi, podjednako, odbio učestvovati u ovim igrama. Jednako je čudno kako je sve to promaklo Rankoviću i Stefanoviću, koji su sve morali imati na dlanu – ako su sve prisluškivali.
Kako da vrši tako delikatnu i visoku funkciju, a nije obavešten?
Crvenkovski je Numiću, ukratko, rekao da je politički amater koji uopšte ne shvata šta se oko njega događa, a stoji na samom izvoru informacija. A ono što se događalo bio je prelomni trenutak Titove Jugoslavije, prelazak sa centralističke na federalnu koncepciju.
Sugerisao mu je prilagođavanje. Među komunistima to se zove “samokritika”. Tito je, recimo, Sretena Žujovića, koji je uhapšen sa Hebrangom, nakon “samokritike” u zatvoru, rehabilitovao i vratio ga u građanski život, postavivši ga za direktora jedne firme. Institut “samokritike”, može se reći sličan ispovesti u Katoličkoj crkvi, ima zapravo smisao priznavanja pokornosti, to je izjava o lojalnosti… U većini političkih ili dogmatskih sukoba, u pitanjima vere ili politike, često nije reč o doktrini ili dogmi, već o odnosima moći, zemlji, placu, uticaju, zlatu, hijerarhiji. Najpre izbije sukob oko nekog materijalnog razloga, a onda se traže dogmatska opravdanja. Tako je Tito izmislio samoupravljanje – ono je došlo kao nusproizvod sukoba sa Staljnom, pri čemu je valjalo pružiti uverljiv dokaz kako se dva tipa socijalizma načelno jako razlikuju.
Crvenkovski je, na Numićeva uvjeravanja kako je vjerovao da je vrh jedinstven, nastavio u istom tonu: “E moj Numiću, stvari ne stoje tako. U zabludi si. Postoje dogmatske snage koje se suprotstavljaju našoj modernoj programskoj orijentaciji. Ti nam možeš mnogo pomoći u razobličavanju tih snaga i ova Komisija to od tebe s pravom traži, kao od dugogodišnjeg, oprobanog komuniste.”
Numić je trebalo da se uklopi u tu igru.
Od Numića se tražilo da napadne Aleksandra Rankovića i Svetislava Stefanovića Ćeću kao ljude koji su postavili Titu prislušne uređaje, implicirajući pokušaj državnog udara.
Numić na to nije hteo pristati. Nije čudno zašto jedan pošten čovek ne želi lažno da svedoči, ali čini se neobičnim to da nije primetio političke trendove.
Izvor: Objektiv.rs, Nedeljnik
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)