Prema najnovijim podacima centra za kontrolu i prevenciju bolesti, u proseku jedno od 54 dece se može identifikovati sa poremećajem iz autističnog spektra, a prevalencija je četiri puta veća kod dečaka nego kod devojčica.
Defektolog Sanja Krstić za Objektiv otkriva koji su prvi pokazatelji da dete boluje od poremećaja iz autističnog spektra, koje su najčešće poteškoće koje imaju osobe sa autizmom, kao i savete kada i kome se obratiti za stručnu pomoć.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Autizam je jedan od najkompleksnijih razvojnih poremećaja u kojem su zahvaćene sve psihičke funkcije: socijalna, emocionalna, kognitivna i motorna. Iako je naučno dokazano da se u najvećem broju slučajeva radi o organski uzrokovanom poremećaju, etiologija je do danas ostala enigma. Iako je prognoza, kada se jednom detektuje da dete boluje od ovog poremećaja, u većini slučajeva loša, pogotovo ako se radi o deci nižeg intelektualnog razvoja, ranim tretmanom je moguće ostaviriti određene napretke.
Koji su prvi pokazatelji, uključujući emocionalne, socijalne, motorne i kognitivne funkcije, da dete boluje od autističnog poremećaja, kao i u kom uzrastu ih je moguće prvi put dijagnostifikovati, za Objektiv.rs otkriva defektolog iz jednog beogradskog vrtića i doktorand na Fakultetu sa specijalnu edukaciji i rehabilitaciju, Sanja Krstić:
“Rane znake koji mogu upućivati na poremećaje iz spektra autizma, roditelji mogu primetiti već kod bebe od nekoliko meseci, koja ne uspostavlja kontakt očima, ne privija se uz majku pri podizanju, ne reaguje na svoje ime, i kod koje izostaje bilo koji vid komunikacije i interakcije. Na primer, majka svojoj 6-mesečnoj bebi priča nešto smešno i pravi grimase, beba pri tome ne reaguje osmehom, i stiče se utisak da gleda „kroz majku“.
Kako ne pomešati ove simptome sa periodičnim odsustvom pažnje, nezainteresovanošću i drugim zdravstvenim tegobama, def. Krstić objašnjava:
“Naravno, trebalo bi biti oprezan kada je vreme javljanja simptoma u pitanju, budući da je razvoj individualna stvar i nema jednak tok kod sve dece, a osim toga, vrlo je važno prethodno otkloniti izvesne zdravstvene probleme, kao što su na primer, nagluvost ili gluvoća. Tek kada smo sigurni da je sluh deteta očuvan, a ono se i dalje ne odaziva i ne reaguje na poziv, možemo dalje sumnjati na poremećaje iz spektra autizma. Roditelj najbolje poznaje svoje dete, i ukoliko posumnja da sa njegovim ponašanjem nešto nije u redu, poželjno je da potraži stručnu pomoć. Velika greška nastaje kada roditelji odvedu dete od, recimo, godinu i po dana kod stručnjaka, kada dobiju povratnu informaciju da je dete malo, da će vremenom sve biti kako treba, kao i da treba čekati do tri ili četiri godine. Time i roditelji i dete gube na vremenu, koje je dragoceno u slučaju autizma. Pravovremenost rane intervencije jeste ključ napretka ove dece. Ponekad se dešava da grešku odlaganja podrške koja je detetu potrebna, prave i sami roditelji, uz izgovaranje da su stric ili deda isto tako progovorili tek oko četvrte godine”.
Dete vam je IMPULSIVNO? Iza ovoga bi mogao da stoji mnogo ozbiljniji PROBLEM
Koje su najčešće poteškoće koje imaju osobe sa autizmom?
“Autizam predstavlja složen razvojni poremećaj, koji je poznat po trijadi koju čine teškoće socijalizacije, poremećaj komunikacije i imaginacije, kao i pojava stereotipnih i repetitivnih oblika ponašanja. Kod osoba sa autizmom najuočljivije su poteškoće percipiranja socijalnih odnosa, koje se odražavaju na nerazlikovanje prihvatljivog od neprihvatljivog oblika ponašanja, usled čega ove osobe ispoljavaju socijalno neprihvatljive oblike ponašanja, kao što su glasno oglašavanje, stereotipije, motorni manirizmi, autostimulativno ili pak autoagresivno ponašanje, gde može doći do sukoba sa sredinom koja ne prepoznaje problem, nego osuđuje ponašanje, ili iz nekog razloga ne ume da postupi na adekvatan način”, objašnjava def. Sanja Krstić.
Kakav je tretman i terapija koja se prepisuje osoba koje boluju od ovog poremećaja i kakav se napredak može očekivati od istih?
“Što se tiče samog lečenja, ono ne postoji, budući da poremećaji iz spektra autizma ne predstavljaju bolest nego stanje, pa se samim tim ne mogu lečiti. Terapija kod dece i odraslih osoba sa autizmom je isključivo simptomatska, što znači da ukoliko postoje epileptičke forme – dete bi trebalo da ima redovnu terapiju, potom, detetu se mogu prepisati neuroleptici za smanjenje motornih stereotipiija. Dijetetski režimi na koje se često stavljaju deca sa autizmom, mogu rešiti probleme sa varenjem, kandidom ili nekim drugim poremećajem, ali kod samog autizma, ne evidentira se poboljšanje. Ono što značajno pozitivno deluje na decu sa autizmom, jesu različiti rani intenzivni tretmani, individualni pristup detetu, fizička aktivnost, svakodnevno vežbanje, kao i rad na sticanju funkcionalnih, svakodnevnih veština”, objašnjava Sanja Krstić, upozoravajući:
“Ono što je važno spomenuti, kao predostrožnost roditeljima, posebno onima koji su u fazi otkrivanja poremećaja, jeste upravo činjenica da određeni broj lekara, defektologa i logopeda ističu i “obećavaju” lečenje autizma. Osim toga, važno je znati da medikamentoznu terapiju detetu sme prepisati isključivo lekar, dečiji psihijatar ili neuropsihijatar. Nijedan defektolog, niti logoped nemaju dozvolu za davanje lekova, kako deci sa autizmom, tako i deci sa teškoćama u razvoju druge prirode. Defektolozi sprovode iskljuličivo defektološki tretman, u okviru polja rada za koje su osposobljeni – mentalni razvoj, govor, itd”.
Da li se deca kod kojih je dijagnostifikovan autistični poremećaj uključuju u redovni sistem obrazovanja i po kom obrazovnom programu se radi sa njima?
“Da li se deca uključuju u redovan ili specijalni program vaspitanja i obrazovanja, pretežno zavisi od odluke roditelja. Roditelji se u ovom periodu zatiču u velikoj dilemi, da li dete upisati u redovnu ili specijalnu školu ili vrtić. Opcije su različite, od specijalnih škola, razvojnih grupa pri vrtićima, redovnih škola uz Individualno obrazovni plan (IOP), međutim, ne tako mali broj dece pohađa redovne programe bez dokumentacije, pedagoškog profila i mera podrške, što otežava rad vaspitaču ili učitelju. Stoga je vrlo važna dobra komunikacija roditelja i učitelja / vaspitača / nastavnika. Ukoliko se u redovnom vrtiću – već na jaslenom periodu primete odstupanja u razvoju ili rani znaci autizma, potrebno je roditelje uputiti na institucije u kojima će dete dobiti odgovarajuću procenu, a samim tim predloge za tretman, koji će doprineti njegovom razvoju. Lično smatram da nije ključna stvar u koji program je dete uključeno – redovan ili specijalni. Ono što je važno jeste da to dete ima adekvatnu obrazovnu podršku od strane specijalnog edukatora – defektologa, budući da je podrška ovog tipa usko specijalizovana i ne mogu je pružati stručnjaci bez adekvatnih kompetencija. Oba obrazovna sistema imaju svoje prednosti, u specijalnim školama su to svakako male grupe i edukator koji je sve vreme posvećen detetu I individualnom radu, dok u redovnim školama postoji veća šansa za socijalizaciju. Tip škole bi trebalo birati individualno, u skladu sa potrebama deteta”.
Autistična devojčica (9) ima veći IQ od Ajnštajna, a i pored toga je u školi MALTRETIRAJU (VIDEO)
Kako se treba ponašati u društvu osobe sa autizmom?
“U društvu osobe sa autizmom trebalo bi se ponašati kao i sa svim drugim osobama neurotipičnog razvoja. Kako spektar predstavlja heterogenu kategoriju, sva deca različita i ne postoji univerzalno postupanje i ponašanje u njihovom društvu. Ono što je poželjno jeste upoznati se sa onim što osobi sa autizmom prija, ali takođe i sa onim što bi za nju moglo biti iritabilno, kako biste izbegli eventualne neprijatne situaciji. Pristup uz puno pažnje i ljubavi je dovoljan za svakog početnika i tu nema greške”.
Šta bi mogao biti uzrok značajnog porasta osoba sa autizmom u populaciji koji se evidentira poslednjih godina?
“Da je broj evidentno veći, jeste, međutim o samoj prirodi uzroka porasta broja, ne postoje naučno zasnovani dokazi. Navode se određeni faktori koji su možda doprineli povećanju, ali ne bi trebalo zanemariti pojavu preciznih instrumenata za procenu i ranu detekciju autizma, koji nekada nisu bili dostupni, a samim tim nije moguće sa sigurnošću tvrditi da li je broj bio zaista u toj meri manji, ili je pak nedostatak testiranja i instrumenata procene rezultovao značajno manjim brojem osoba sa autizmom nego što je to danas slučaj”, ukazuje MSc defektolog Sanja Krstić.
Česte su polemike oko uzroka i faktora koji izazivaju autizam kod dece. U tom smislu, neretko se javljanje ovog poremećaja dovodi u vezu sa genetskim predispozicijama roditelja, što povlači za sobom i optuživanje partnera za odgovornost detetovog stanja. Da li je moguće nekom vrstom prevencije sprečiti razvoj urođene dispozicije?
“Ne bismo smeli tvrditi da postoji urođena dispozicija, s obzirom da tačan uzrok za nastanak autizma nije poznat. Etiologija autizma je česta i aktuelna tema istraživanja. Pretpostavlja se da postoje određeni genetski, ali i sredinski faktori koji mogu uticati na njegovu pojavu. Neki od faktora rizika koji se ističu jesu stariji roditelji, komplikacije u trudnoći ili na samom porođaju, defitic određenih vitamina trudnice i slično. Ne postoji naučno zasnovana prevencija, ali lekari preporučuju unos određenih vitamina bogatih folnim kiselinama, kako pre začeća, tako i u toku same trudnoće”.
Popularna industrija je neretko prezentovala osobe sa autizmom kao nadprosečno nadarene za brzo učenje, matematiku, proračune, razne vidove umetnosti, fotografsko pamćenje i slično.
Pitali smo defektologa da li se u praksi to pokazalo kao tačno i da li bi dete sa autizmom trebalo dalje usmeravati na te oblasti, ili se na taj način stvaraju opterećujuća očekivanja da ovo dete mora u nečemu biti genijalno, što dodatno vrši pritisak na njih?
“Činjenica je da se deca sa poremećajima iz spektra autizma generalizuju kao nužno talentovana, pa samim tim može doći do preteranih očekivanja ili forsiranja od strane roditelja. Tome naravno doprinose i mediji u velikoj meri, imamo primer sa poznatim filmovima, kao što su “Rain man”, “A Brilliant Young Mind” , koji govore o tome da osobe koje imaju neki poremećaj iz spektra, zapravo briljiraju u nekoj pojedinačnoj sposobnosti. Istina je da postoje deca sa autizmom kod koje se izrazito javljaju određene veštine i koja postižu velike uspehe u jednoj određenoj oblasti, i tada možemo reći da je reč o decom sa autizmom koja su “savant”. Što se same inteligencije tiče, među decom sa autizmom imamo različite slike, decu smanjenih, kao i prosečnih i ređe, natprosečnih intelektualnih sposobnosti. Klasičan autizam se često u praksi mesa sa Aspergerovim sindromom, koji karakterišu prosečna ili natprosečna inteligencija, i uža interesovanja u nekim oblastima”.
Nedavno su se u javnosti pojavile oznake sa simbolom suncokreta u cilju poboljšanja komunikacije između javnosti i osoba sa poteškoćama u razvoju i podizanja svesti o specifičnim fizičkim i psihičkim potrebama osoba koje imaju teškoće u razvoju. Ove trake sa simbolom suncokreta namenjene su roditeljima dece sa različitim vidovima poteškoća, posebno preporučene za nošenje na visokofrekventnim mestima (autobusi, supermarketi), na koje ova deca veoma često hipersenzibilno reaguju. Da li je moguće da ova inicijativa zaživi kod nas, i kako komentarišete negativne komentare da to predstavlja “etiketiranje” osobe ometene u razvoju?
“Vidim to kao lep pokušaj da se izađe na kraj sa neprijatnim situacijama koje nažalost, roditelji dece sa teškoćama u razvoju svakodnevno doživljavaju. Međutim, to predstavlja samo još jednu kariku u lancu borbe roditelja, koji se dave u moru netolerancije, predrasuda i barijera. Osim toga, naše društvo zahteva edukaciju koja će rezultovati otvorenim i toplim pristupom za decu sa teškoćama u razvoju, a to bi značilo njihovo prepoznavanje, prihvatanje i pružanje podrške, kada god se za to ukaže prilika – bilo da je to na ulici, u školi, restoranu ili prodavnici. Mislim da pravimo male, značajne pomake kao pojedinci, ali ono što je neophodno jeste masovna edukacija po ovom pitanju”, zaključuje Krstić.
Komentari (0)