Voditeljka Dea Đurđević pre godinu dana doživela je tešku saobraćajnu nesreću ispred KBC Dragiša Mišović, kada ju je autobus pokupio na trotoaru i otkinuo joj ruku. Njen kolega Predrag Sarapa jedva se suzdržao a da ne zaplače tokom njene iskrene ispovesti, prisećajući se zajedno sa njom čitave katastrofe, ali ujedno i zato što mu je neopisivo drago što je preživela.
“Prvi taj kiseonik koji mi je udahnut je bio zbog Marije Dimitrijević i Hitne pomoći. Mene je udarila ta… udarila me je devojka kolima, parkirala je moj auto na tu pešačku zonu i ja sam stajala na trotoaru… naleteo je autobus, zakucao me je za zid, vukao, stiglo mi je do ovde (pokazuje vrat i donju vilicu) i onda se vratio u rikverc, a ja sam ostala tu da ležim. Prišla je Marija, ona mi je pomogla, jedina. Nas dve smo sad u kontaktu. Mnogo znači kad vam neko priđe, kad ležite sami i krvavi… dok ona nije prišla ja nisam znala šta da radim. Videla sam samo da nemam ruku, sve ostalo… nije mi ništa bilo jasno. Dozvolila mi je da se naslonim na nju. Hitna je došla za dva minuta. Nisu znali da sam to ja, niko nije mogao da me prepozna onako krvavu. A na VMA je sve bilo spremno da ja uđem u salu”, pričala je hrabra Dea u “Novom jutru”.
“Doktori su klasifikovali moje povrede kao ratne. Imala sam otkinutu ruku, kontuziju srca i pluća, slomljenu karlicu na dva mesta, slomljenu kičmu, paralizu obe noge i s desne strane duž celog tela taj veliki hematom, pošto me je tako nabio uz zid”, nabrajala je Dea, pa spomenula i sitnije povrede, kao i to da je ukupno imala 21 operaciju.
“Više sam bila u operacionoj sali nego u sobi! …Tri puta su me vraćali iz mrtvih. Dva puta u sobi i jednom u operacionoj sali… Mlađa kaže – ona da je normalna ta ne bi preživela (smeh)”, dodala je ona, kada su počeli o njenoj borbenosti i pozitivnoj energiji kojom je zračila i o kojoj se non – stop pričalo.
Naime, Dea je bila sigurna da će preživeti i čak je, na neki način i insistirala na tome.
“Kada je bilo to na tom trotoaru, želela sam da ostanem budna da kažem ono što još imam da kažem nekim ljudima koje stvarno volim. Videla sam neke ljude s kojima radim… negde sam ja sve vreme u komunikaciji s njima, bilo mi je teško i njih da izneverima, a najiskrenije bilo mi je žao da umrem a da ne kažem mami i Mlađi sve što hoću da im kažem. Uopšte nije bila stvar…. nikakve slike mi se nisu vraćane, ali mi je nedostajalo da im kažem nešto što još nisam. Pa sam se onda setila i svih prijatelja kojima bi nešto trebalo nešto da kažem…”
“Posle dva i po meseca sam udahnula svež vazduh. Do tad nisam plakala”, otkrila je ona.
Komentari (0)