Srpski pesnik “bola i ponosa” Milutin Bojić rođen je i odrastao u Beogradu u siromašnoj, zanatlijskoj porodici. Završio je osnovnu školu, gimnaziju (kada je objavio i svoju prvu pesmu) i upisao studije filozofije. Izgleda da je oduvek bio slabog zdravstvenog stanja jer, i pored sve želje i žarkog patriotizma, vojsku nije služio.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Ipak, iako istrošenog zdravlja, mobilisan je kao obveznik iz činovničkog reda u učestvovao je u balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine. I, taman kada se vratio kući i kada je bilo vreme da se odmori i zaleči – došao je Veliki rat, piše Istorijski zabavnik.
Po objavi rata Milutin Bojić otišao je u Niš, gde je pri Vrhovnoj komandi obavljao dužnost cenzora. Kada je došlo vreme za povlačenje preko Albanije, iako jako lošeg zdravlja, krenuo je i on. Nalazio se u sastavu jedne telegrafske jedinice. Sa sobom, zajedno sa ono malo stvari koje je mogao da ponese, nosio je i svoju prvu dramu “Uroševa ženidba” koja će ugledati svetlost dana tek na Krfu gde će biti štampana.
Godišnjica osnivanja avangardnog pozorišta: Evo kako je Atelje 212 dobio ime
Po dolasku u Grčku, Bojić je jedno vreme proveo u Obaveštajnoj službi Vrhovne komande, da bi nešto kasnije bio prekomandovan za Solun. Kao svedok “bola i ponosa” – strašnih stradanja, žrtvovanja i masovnog umiranja na ostrvu Vido, Milutin Bojić je napisao svoju najpoznatiju pesmu “Plava grobnica” koju je, zajedno sa još 33 pesme nastale na Krfu i u Solunu, objavio 1917. u zbirci “Pesme boja i ponosa”.
Umoran, istrošen i iscrpljen, pesnik je u Solunu pao u postelju. “Srpska kuća” na Krfu danas čuva jedno Bojićevo pismo koje je napisao devojci Radmili u Beogradu i koje najbolje svedoči o njegovom stanju:
Ko je bila prava Koštana? Život joj je bio mnogo tragičniji od onoga što je napisao Bora Stanković
“Teško sam oboleo. Svet oko mene ne zna da moram u postelju. Ustaću, sutra, samo zato da nađem nekoga kome ću dati ovo pismo. I duša mi je bolesna. I ponos. Umorni su kao I telo. Da… ja dobro vidim svoj kraj. Nema mi života, možda, još ni godinu dana. Ništa me više ne veseli. Čini mi se da nikad neću videti svoju zemlju. Ni tebe. Ostaću ovde, daleko od svega. Pokopan ispod čempresa. Zaboravljen od svih kao ovi mučenici koje savezničkim lađama, mrtve, predaju pučini i morskoj dubini… Molim te, ne piši i ne govori nikom o ovome. Grlim te, grlim, draga, mada mi smrt kuca na vratima.”
Milutin Bojić se mučio mesecima. Preminuo je 8. novembra 1917. u Solunu u bolnici. Njegovi posmrtni ostaci preneti su u Beograd krajem leta 1922. godine, u porodičnu grobnicu na Novom groblju.
Komentari (0)