Pitanje zločina i zločinca, da li je moguće razumeti i osuditi istovremeno, percepcija doživljaja i događaja iz ratova devedesetih, samo su neke od tema o kojima je za Tanjug govorio reditelj Boris Liješević, a kojima se trenutno i bavi redaći na predstavi “Čitač” po čuvenom romanu Bernharda Šlinka u Beogradskom dramskom pozorištu.
“Pripadam generaciji koja je stasala neposredno posle ratova i počela da putuje i susreće se sa vršnjacima i kolegama sa drugih strana. U tim susretima sam pronalazio ljude koji su doživeli velike nesreće i patnje između 1991. i 1995. godine. Dešavalo se da zanemim pred nekim svedočanstvima. A onda u svom okruženju naiđem na osudu zbog empatije i pijeteta koji imam prema strahotama koje su preživeli npr. moje kolege u Sarajevu”, kaže Liješević za Tanjug.
Osuda je obično glasila, kako kaže, zašto nema istu empatiju prema našim ljudima koji su propatili u ratovima i bezbrojnim pogromima, zašto o tome ne govori u predstavama, u intervjuima.
“Imam i empatiju i tugu i boli me duša i srce. Međutim i dalje ne znam kako da se nosim sa činjenicom da su moji sunarodnici činili veliko zlo drugima. To mi budi osećanja krivice, odgovornosti, ali i besa. Zato valjda i radim komade sa tom tematikom”, kaže reditelj.
Na pitanje na koji način tretira zločin i zločinca, da li je moguće i razumeti i osuditi, kao i zašto su te teme i dalje tabu, citira rečenicu iz dramatizacije romana “Čitač” Fedora Šilija: “Suočavanjem sa krivicom dostižemo zrelost” i skreće pažnju na dileme glavnog junaka koga filozofija raščišćavanja prošlosti napušta pred kompleksnošću situacij
“Na optuženičkoj klupi nalazi ženu sa kojom je kao tinejdžer bio u velikoj ljubavi i ne može da joj sudi jer je u njoj prvo prepoznao ljudsko biće, pa tek onda zločinca. I tako je nehotice postao upleten u krivicu”, objašnjava reditelj.
Milan Marić za Objektiv: “Tokom karantina kultura je rekla svoje!”
Kaže da prepoznaje u tome i našu situaciju i pitanje – kako se postaviti pred mrljama i zločinima svog naroda ako poznaješ celi kontekst – ako samo osuđuješ onda ne razumeš, ako samo razumeš onda zatvaraš oči pred zločinima. Da li je moguće i razumeti i osuditi?
I ono što smo uradili i što nismo uradili, smatra, sve je to deo naših života koji moramo prihvatiti, suočiti se sa istinom o sebi i prihvatiti odgovornost.
Liješevićeva predstava “Upotreba čoveka” otvoriće festival u Budvi ovog leta, a na pitanje da li su se teme kojima se u njemu bavi – porast netrpeljivosti usled socijalnih, rasnih i ekonomskih različitosti, sada u toku epidemije pokazale aktuelnije nego ikad, odgovara potvrdno.
Kaže da je pandemija antisemitizma ostavila “milione mrtvih i nije se nikada ugasila”, te ističe da je rasna netrpeljivost podstiče.
On podseća da se roman “Upotreba čoveka” Aleksandra Tišme bavi zlom koje je osvojilo svet u 20. veku; koje je najkulturniju zemlju pretvorilo u kolevku i domovinu gasnih komora.
“Treba da nam je stalno pred očima do čega dovodi mržnja i poigravanje sa opasnim idejama, a zlo je slatko, nadahnjujuće, ođekuje slobodom, patriotizmom, ljudskom srećom – a tako kreću ratovi”, kaže on i dodaje
Potvrđeno! Pozorišna sezona se zahuktava: JDP na Tašmajdanu izvodi predstavu “Lorencačo”
“Kad god u svetu neko koketira sa fašizmom, ili širi mržnju i netrpeljivost prema nekom narodu, oseća se dah gasnih komora. A mržnja ga potpiruje. Holokaust je najveće zlo koje je ikad zadesilo naše pamćenje.”
Liješević ističe da je suočavanje sa krivicom katarzično i prosvećujuće i donosi veliko olakšanje – u tome je istinska snaga i veličina.
“A kod nas je nema. Nemamo snage. Imamo neki kvazi ponos, gordost, neosetljivost, revanšizam, reciprocitet, a siguran sam da se iza toga krije duboka razočaranost, beznađe i potreba za pročišćenjem”, smatra reditelj.
Na pitanje koliko je pandemija koronavirusa s jedne strane stavila maske na lica, a s druge ih skinula i prikazala krhost kulture, poremećene vrednosti i sisteme, Liješević kaže – Fragilnost celog čovečanstva se ukazala.
“A i nas samih koji smo se tako predano oslonili na staklene noge moderne civilazacije. Svom težinom. Nismo ni sanjali da nešto može da uzdrma svetske industrije, proizvodnje, promet, trgovinu, svakodnevicu. Da rafovi opet mogu da budu prazni, da ćemo spremati zalihe… A onda dođe najsićušniji predstavnik prirode i sve sruši. I pokaže kako je sve u svetu nestalno i nesigurno. I kako cela planeta visi o nekim tankim nitima”, smatra reditelj.
Budva rekla “DA”: Festival Grad teatar na programu od 15. jula
Komentari (0)