Sezona kupanja po Evropi počela je tokom jučerašnjeg dana, baš kao što su otvoreni i mnogi bazeni širom Starog kontinenta.
Kako je promenljivo vreme širom Evrope, a i vlada strah od epidemije koronavirusa (o socijalnoj distanci da ne pričamo), žitelji našeg kontinenta još su veoma rezervisani na pomen kupanja.
A bez sunčanja i kupanja ni ne može se zamisliti odlazak na bazene i plaže, zar ne?
E, pa može! Nekada se to nije ni radilo. Bar ne pre 130 godina.
Era javnog kupanja na bazenima i plažama počela je krajem 19. veka, prvo u Velikoj Britaniji i Francuskoj, pa u ostatku Evrope.
Ljudi su znali da im sunčanje može podmladiti kožu i osvežiti ten, a tek plivanje koliko je bilo zdravo…
Na Ostrvu su prva letovališta otvorena kod Jorka. Prvo su se pojavili umetnici koji su sa muzama šetali kraj vode, tražeći nova nadahnuća.
Šetnje su ubrzo prihvatili i ostali stanovnici. Tako se pod izrazom “idemo na plažu” podrazumevalo da se ide u šetnju po pesku, uz poneku čašicu vina u korpama.
Šetnje i druženja su početkom 20. veka “pojačana” i pojavom društvenih igara na plažama. Ljudi su dolazili da zaborave na svakodnevne brige, te su po ceo dan bacali lopte, čitali knjige, pevali pesme.
I dalje nije moglo da se skida u kupaće kostime, niti da se kupa. Možda samo noge do kolena tokom šetnje. Tada su u Engleskoj neki odvažniji mlađi ljudi počeli da ulaze u vodu i kupaju se u plićaku. Vladali su oštri kodeksi ponašanja u javnosti, samim tim i na plažama. Čak se i kažnjavalo za njihovo kršenje.
U roku od nekoliko meseci Veliku Britaniju zahvatila je prava manija javnog kupanja, pa su trend uskoro prihvatili i Francuzi, a onda i Španci i Italijani.
Posle Prvog svetskog rata boravak na bazenima i plažama već je izgledao gotovo identično kao danas, s tim što niko nije bio opterećen stasom, kilažom ili izgledom kostima.
Godinama nije čula, ni videla sestru, a onda ju je slučajno prepoznala u gužvi po SMEHU!
Komentari (0)