Roberto Bađo je Italiju vodio do finala, a onda postao lice njenog poraza. Loris Karijus je branio u najvećoj klupskoj utakmici, pa godinama pokušavao da izađe iz njene senke. Njihove priče otvaraju pitanje koje fudbal često preskače: šta ostane čoveku kada se utakmica završi, a njegovo najteže veče nastavi da se ponavlja?
Za publiku postoji kraj utakmice. Sudija odsvira, neko podigne pehar, neko ugasi televizor. Sutradan počinju rasprave o transferima, novoj sezoni i sledećoj prilici.
Za igrača čija je greška obeležila finale, taj poslednji zvižduk ne mora da označi završetak.
Snimak ostaje. U televizijskim retrospektivama, na društvenim mrežama, u najavama narednog susreta istih klubova. Trenutak koji bi najradije ostavio iza sebe postaje deo njegovog predstavljanja.
Pre nego što se pomene šta je uradio kasnije, podseti se na ono što je pogrešio ranije.
Roberto Bađo i Loris Karijus pripadaju različitim fudbalskim svetovima. Njihove karijere, dostignuća i mesto u sećanju navijača nisu isti. Upravo zato njihove priče zajedno govore više nego jednostavan spisak velikih promašaja.
Kod jednog je ljubav publike opstala, ali nije izbrisala lično razočaranje. Kod drugog je greška postala teret koji je, prema njegovom svedočenju, uticao i na pokušaje da dobije novu priliku.
Pet golova do finala, jedan udarac za večnost
Pre nego što se setimo lopte koja leti preko prečke, trebalo bi vratiti film nekoliko utakmica unazad.
Italija je protiv Nigerije u osmini finala Svetskog prvenstva 1994. bila pred eliminacijom. Gubila je i imala igrača manje. Bađo je izjednačio u 88. minutu, a zatim iz penala u produžetku doneo prolaz.
Protiv Španije postigao je pobedonosni gol u četvrtfinalu. Protiv Bugarske dao je oba italijanska gola u polufinalu.
Pet golova u tri utakmice nokaut faze. Pet razloga zbog kojih priča o tom prvenstvu ne može pošteno da počne tek njegovim poslednjim udarcem.
Ipak, završna slika ima posebnu moć.
Bađo pred belom tačkom. Zalet. Lopta iznad gola. Brazil slavi.
U toj kratkoj sekvenci nema prostora za Nigeriju, Španiju i Bugarsku. Nema mesta za sve ono što je prethodno omogućilo Italiji da uopšte dođe u priliku da izgubi finale.
A postoji i važan detalj koji se u prepričavanju često izgubi: Bađo nije bio jedini Italijan koji je promašio.
Pre njega neuspešni su bili Franko Barezi i Danijele Masaro. Čak i da je Bađo pogodio, Brazil bi imao još jedan udarac kojim je mogao da osvoji titulu. Italijanski golman Đanluka Paljuka kasnije je upravo na to podsetio u razgovoru za FIFA: posle eventualnog Bađovog pogotka odgovornost bi prešla na njega, jer bi morao da zaustavi sledeći brazilski penal.
To ne umanjuje težinu promašaja. Vraća mu tačne razmere.
Fudbalsko finale izgubila je reprezentacija. Poslednji kadar pripao je jednom čoveku.
Navijači mogu da oproste. Igrač ne mora da uspe
Bilo bi pogrešno napisati da je fudbalski svet Bađa odbacio zbog Pasadene. Njegovo svedočenje govori drugačije.
U razgovoru za Sky TG24 2022. godine rekao je da su mu ljudi uvek pokazivali ljubav i da su razumeli njegovu patnju. Problem je bio u kriterijumu koji je postavljao sebi.
„Imao sam hiljadu prilika da promašim penal u karijeri. Taj nisam smeo“, rekao je Bađo, prema prenosu Football Italia. Govorio je i da taj završetak ostvarenog dečačkog sna nikada nije sasvim preboleo.
Između oproštaja publike i oproštaja sebi očigledno može da ostane veliki prostor.
Navijač može da kaže da jedan udarac ne briše veličinu. Može da nabroji golove, poteze i utakmice zbog kojih je zavoleo igrača. Sve to može da bude istina, a da sam fudbaler i dalje drugačije meri isti trenutak.
U tome je posebna težina Bađove priče. Nije potrebno izmišljati da mu je ceo svet okrenuo leđa. Dovoljno je čuti koliko je dugo on sam nosio ono što se dogodilo.
Njegova karijera nije stala u taj penal. Ali penal nikada nije sasvim izašao iz priče o njegovoj karijeri.
Karijus: kada greška počne da ide ispred imena
U Kijevu, 26. maja 2018, Liverpul je izgubio finale Lige šampiona od Real Madrida rezultatom 3:1. Dva gola bila su neposredno povezana sa greškama Lorisa Karijusa: Karim Benzema presekao je njegovo izbacivanje lopte, a udarac Gareta Bejla iz daljine prošao mu je kroz ruke.
Posle utakmice golman je prišao navijačima i izvinjavao se. Usledile su uvrede, a zabeležene su i pretnje smrću. sportbible.com
Između kritike loše utakmice i takvog kažnjavanja čoveka postoji granica koju rezultat ne može da opravda.
Golmanska greška pritom ima surovu preglednost. Kada lopta završi u mreži, kadar često već nudi ime odgovornog. Za razgovor o celom meču potrebni su vreme i pažnja. Za podsmeh je dovoljan kratak snimak.
U Karijusovom slučaju, naknadno se pojavila i medicinska činjenica koju je neophodno uključiti u priču.
Lekari Ros Zafonte i Lenor Herget pregledali su ga u Bostonu 31. maja. U saopštenju su naveli da je tokom finala pretrpeo potres mozga. Opisali su smetnje u vizuelno-prostornom funkcionisanju i mogućnost da su one uticale na njegov učinak.
Ta formulacija zahteva preciznost: lekari su potvrdili potres mozga i naveli mogući uticaj smetnji na igru. Time nije utvrđeno da se svaka greška može potpuno objasniti povredom. Ali ni povreda ne sme da se izbriše iz opisa te večeri.
Rezultat ostaje isti. Razumevanje okolnosti postaje potpunije.
Sledeći trening ne briše prethodnu utakmicu
Najlakša rečenica koju sportista može da dobije posle velikog neuspeha glasi: nastavi da radiš.
Karijus je u intervjuu za SPORTbible u novembru 2024. opisao zašto to nije bilo dovoljno jednostavno. Rekao je da mu je samopouzdanje bilo poljuljano posle finala i tokom priprema, kada se svaki njegov potez dodatno posmatrao.
Pokušavao je da se udalji od komentara, ali su do njega stizali preko drugih ljudi. Želeo je novi početak. Govorio je i o svom utisku da ga je reputacija iz finala pratila u drugim klubovima, dok je pokušavao da stekne poverenje trenera i dobije minutažu. To je njegovo tumačenje iskustva, a ne dokaz šta je svaki od tih trenera mislio.
U tom svedočenju nalazi se važan deo priče koji se ne vidi u snimku promašaja.
Rad na treningu može da popravi određeni pokret. Može da usavrši postavljanje, reakciju ili dodavanje. Mnogo je teže jednim dobrim treningom promeniti već formirano očekivanje publike.
Kako dokazati da zaslužuješ poverenje ako priliku dobijaš retko? A kako je dobiti ako se svaki razgovor o tebi vraća na prethodnu grešku?
Tu povratak postaje više od pitanja forme. Potrebna je i stvarna mogućnost da se odigra nešto novo.
Priča se ipak nastavila
Karijusova biografija danas ne može pošteno da se završi u Kijevu.
U januaru 2025. pridružio se Šalkeu. U sezoni 2025/26 pomogao je klubu da kao prvak druge lige izbori povratak u Bundesligu, uz 13 utakmica bez primljenog gola u 34 nastupa, prema podacima zvaničnog sajta takmičenja.
U julu 2026, u izjavama za Funke medijsku grupu koje je preneo sajt Bundeslige, govorio je da je u najtežem periodu razmišljao i o završetku karijere. Istovremeno je opisao obnovljeno zadovoljstvo fudbalom i značaj igranja pred punim tribinama Šalkea. Bundesliga
Takav nastavak ne poništava prethodne godine. Niti je potrebno od njega praviti bajku u kojoj jedan uspeh zauvek uklanja svaku posledicu poraza.
Dovoljno je priznati da postoje i nove utakmice. Nove odbrane. Rezultati koji zaslužuju da uđu u istu biografiju.
Ako za grešku tražimo da bude zapamćena zauvek, onda bi pošteno bilo da zapamtimo i ono što je došlo posle nje.
Koliko dugo čovek duguje izvinjenje?
Bađo i Karijus ne traže isto čitanje.
Bađova priča pokazuje da ljubav navijača ne mora da izbriše lično razočaranje. Karijusova pokazuje koliko teško može da bude nastaviti karijeru kada jedan nastup postane merilo za sve sledeće.
Obojica nas, međutim, vraćaju istom pitanju: koliko prostora ostavljamo fudbaleru da bude više od svog najgoreg trenutka?
Niko ne traži da se promašaji izbace iz istorije. Finale se ne može prepisati. Lopta se neće vratiti ispod prečke, niti će televizijski snimak sledeći put pokazati drugačiji rezultat.
Ali istorija postaje siromašnija kada iz nje izbacimo sve ostalo.
Bađove golove koji su Italiju doveli do finala. Medicinski nalaz posle Karijusovog nastupa. Njegovo svedočenje o povratku na trening. Kasnije utakmice u kojima je ponovo imao priliku da bude golman, a ne samo podsetnik na Kijev.
Publika ima pravo da pamti grešku. Pitanje je da li je spremna da zapamti i čoveka.
Jer jedan promašaj može da odluči utakmicu. Koliko će dugo odlučivati o nečijem imenu, zavisi i od nas.
Komentari (0)