Nekada su se ljudi oko politike najčešće raspravljali za kafanskim stolom, na porodičnim ručkovima ili u kancelariji, pa bi se razgovor, čak i kada je bio žestok, uglavnom završavao onda kada bi se popila kafa, promenila tema ili neko jednostavno rekao da je dosta. Danas se politička rasprava ne završava tako lako, jer je sa nama praktično neprekidno, na ekranu telefona koji držimo u ruci od jutra do večeri, u grupama sa prijateljima, rodbinom i kolegama, među fotografijama sa odmora i čestitkama za rođendan, ali i u komentarima ispod gotovo svake političke objave.
U Srbiji, uoči vanrednih parlamentarnih izbora 25. oktobra, ta pojava postaje posebno vidljiva, jer se politička borba više ne vodi samo između stranaka, kandidata i njihovih pristalica, već se sve snažnije preliva među obične ljude, koji jedni druge počinju da posmatraju kroz političku pripadnost i da odnose koji su godinama građeni mere prema tome na kojoj se strani neke teme ili događaja nalaze. Ono što se na prvi pogled može učiniti kao još jedna predizborna svađa zapravo govori o mnogo dubljoj promeni u društvu: o tome kako političko neslaganje postaje deo ličnog identiteta i kako čovek koji drugačije misli sve češće prestaje da bude samo neistomišljenik i postaje „neko sa druge strane“.
Kao da ne gledamo isti internet
Jedan od razloga zbog kojih je današnja politička rasprava toliko drugačija jeste činjenica da građani ne dobijaju nužno iste informacije čak ni kada koriste istu društvenu mrežu.
To praktično znači da dvojica ljudi koji sede jedan pored drugog mogu istog dana da provedu sate na istoj društvenoj mreži, a da iz nje izađu sa potpuno različitim slikama društva u kojem žive. Jedan će određeni politički govor doživeti kao hrabar i važan, dok će drugi u istoj poruci videti pretnju, manipulaciju ili pokušaj destabilizacije, pa će obojica u raspravu ući sa osećajem da brane nešto što je očigledno i proverljivo, iako su prethodno bili izloženi potpuno različitim sadržajima.
Tu počinje jedan od najvažnijih problema savremenog političkog života: kada ljudi više ne dele isti informativni prostor, sve je teže da se slože čak i oko toga šta se zapravo dogodilo, a kada se na to nadoveže snažna emocionalna reakcija, razgovor vrlo lako prestaje da bude razmena mišljenja i postaje borba za potvrdu sopstvene verzije stvarnosti.
Nije više važno samo za koga glasate
Političke podele oduvek su postojale i sasvim je normalno da ljudi imaju različite stavove, podržavaju različite stranke i drugačije gledaju na događaje u društvu, ali problem nastaje onda kada političko opredeljenje počne da određuje vrednost osobe koja se nalazi preko puta nas.
Tada pitanje više nije samo „šta misliš o ovome“, već „kako možeš da podržavaš njih“, a odgovor više nije argument kojim se objašnjava drugačiji stav, već etiketa kojom se određuje ko je čovek koji je taj stav izgovorio. Politički protivnik tako prestaje da bude samo neko sa drugačijim mišljenjem i postaje „njihov“, „naš“, „bot“, „izdajnik“, „plaćenik“ ili pripadnik neke druge grupe, čime se politička rasprava pretvara u pitanje pripadnosti.
U takvom okruženju čak i ljudi koji se privatno poznaju godinama mogu početi da razgovaraju jedni sa drugima kao pripadnici suprotstavljenih tabora, a ne kao prijatelji, rođaci ili kolege koji se oko jednog pitanja ne slažu.
Rasprava ode toliko daleko, da više nema veze sa početnom temom
Posebnost društvenih mreža jeste u tome što se rasprava može razvijati gotovo beskonačno, jer na jednu objavu stižu komentari, na komentare odgovori, na odgovore novi snimci i fotografije, a početna tema vrlo brzo nestane ispod slojeva međusobnog dokazivanja. Tako razgovor koji je počeo pitanjem o izborima može da se završi raspravom o tome ko je patriotа, ko je izdajnik, ko je „plaćen“, ko je „bot“, ko podržava vlast, ko podržava studente, ko je protiv države, a ko je protiv naroda.
U tom trenutku više nije najvažnije šta je neko napisao, već ko je to napisao i kojoj grupi pripada, pa isti argument može biti prihvaćen kao potpuno logičan kada dolazi od „našeg“ čoveka, a odbačen kao laž ili propaganda kada ga izgovori neko ko pripada „drugoj strani“.
Upravo zbog toga politička polarizacija na internetu ima posledice koje prevazilaze samu kampanju, jer čovek može da promeni mišljenje o nekoj političkoj temi, ali mnogo teže menja odnos prema osobi koju je počeo da doživljava kao pripadnika suprotstavljenog tabora.
Najopasniji trenutak je kada neistomišljenik postane neprijatelj
Sama politička nesaglasnost nije opasna po društvo, jer bez različitih mišljenja nema ni političkog pluralizma, ali postaje opasna onda kada se razlika u stavovima pretvori u trajnu podelu ljudi na one koji su „dobri“ i one koji su „loši“, odnosno na one kojima unapred verujemo i one kojima unapred ne verujemo.
Tada se gubi prostor za razgovor, jer se više ne pokušava razumeti šta druga osoba govori, već se traži način da se njena poruka odbaci, ismeje ili uzvrati još oštrijom porukom. Kada se takav obrazac ponavlja svakog dana, ljudi mogu početi da izbegavaju čak i one sa kojima su ranije normalno razgovarali o politici, dok se društvene mreže pretvaraju u prostor u kojem se pripadnost sopstvenoj grupi stalno potvrđuje napadanjem druge.
Primer Gruzije kao pouka za Srbiju
Koliko daleko takva polarizacija može da ode pokazuje primer Gruzije. Posle parlamentarnih izbora 26. oktobra 2024. predsednica Salome Zurabišvili odbila je da prizna zvanične rezultate, nazvala ih falsifikatom i “ruskom specijalnom operacijom“ i pozvala građane na proteste. Demonstracije su se potom mesecima nastavljale, a u pojedinim slučajevima prelazile u nasilne sukobe sa policijom — uključujući pokušaj upada u predsedničku palatu u Tbilisiju 4. oktobra 2025.
Te proteste su podržale brojne nevladine organizacije finansirane iz inostranstva. Predsednik parlamenta Šalva Papuašvili rekao je 2024. da je od preko 30.000 registrovanih do 25.000 neaktivno godinama, a da strano finansiranje prima oko 600 aktivnih organizacija.
Naime, po gruzijskom Zakonu o transparentnosti stranog uticaja, ko prima više od 20 odsto prihoda iz inostranstva mora da se upiše kao organizacija koja “sprovodi interese strane sile“. Prema podacima od 1. januara ove godine, na spisku je 3.987 aktivnih nekomercijalnih organizacija, od toga 385 upisanih kao da rade u interesu strane sile.
Velike, poznate organizacije (TI Georgia, GYLA, ISFED, Sapari…) većinom nisu hteli da se upišu pod tom etiketom. Njihova sredstva su uglavnom iz EU, USAID-a (dok je radio), Nemačke, Švedske, Holandije i raznih fondacija.
Srbija i Gruzija imaju dosta sličnosti po pitanju svojih geopolitičkih pozicija. To su male zemlje u opasnom okruženju, koje biraju sopstveni put umesto dikata jednog ili drugog bloka. Ta sloboda ima cenu i ona se mora danonoćno braniti, što nije moguće ako unutar zemlje ne postoji sloga ni po fundamentalnim pitanjima.
I šta ćemo posle? Izbori će proći, ali ljudi ostaju jedni pored drugih
Možda je upravo to najvažnije pitanje koje se krije iza svakodnevnih rasprava na društvenim mrežama: izborna kampanja ima početak i kraj, izborni rezultat će biti proglašen, političke funkcije će biti podeljene, ali ljudi koji danas jedni drugima pišu najteže uvrede i optužbe neće nestati jedni iz života drugih.
Oni će i dalje živeti u istim zgradama, raditi u istim kancelarijama, sedeti za istim porodičnim stolom i sretati se na ulici, u prodavnici, školi ili autobusu, što političku polarizaciju čini mnogo ozbiljnijom od prolazne predizborne nervoze. Najveća opasnost zato nije u tome što se ljudi ne slažu, već u tome što bi mogli da izgube sposobnost da jedni druge vide kao ljude sa kojima se ne slažu.
Zato bi možda bilo pogrešno pitati samo ko će pobediti na izborima, jer će politički rezultat biti poznat nakon 25. oktobra, dok će mnogo duže ostati pitanje koliko će društvo biti spremno da ponovo razgovara sa ljudima koji su tokom ove kampanje stajali na drugoj strani. Jer izbori mogu da odluče ko dobija vlast, ali nijedan izborni rezultat sam po sebi ne može da odluči da li će komšija ponovo razgovarati sa komšijom, prijatelj sa prijateljem ili član porodice sa članom porodice.
Komentari (0)