Ako ste nekada primetili stariju osobu kako šeta parkom, ujednačenim tempom i sa rukama na leđima, verovatno ste pomislili da je reč o običnoj navici ili položaju koji mu prija. Međutim, govor tela ovakav pokret može da posmatra i kao znak da je pažnja osobe usmerena ka unutra, odnosno da je zaokupljena sopstvenim mislima.
Isti prizor može se videti i kod osobe koja hoda hodnikom kancelarije, kruži po dvorištu ili se šeta nakon neke važne ili teške vesti. Na prvi pogled deluje kao stvar udobnosti, posebno za leđa, ali položaj tela često prati ono što se u tom trenutku događa u mislima.
Kada čovek intenzivno razmišlja, telo može nesvesno da promeni držanje, ritam koraka, položaj glave ili ramena. Ruke, koje inače aktivno učestvuju u komunikaciji i gestikulaciji, povlačenjem iza leđa prestaju da budu deo te interakcije sa okruženjem.
Zato se ovaj položaj u tumačenju govora tela može povezati sa privremenom introspekcijom – trenutkom u kojem se osoba manje bavi onim što se događa oko nje, a više onim što se događa u njenoj glavi.
Važno je, međutim, da se ovaj pokret ne posmatra kao dokaz da je neko introvertan ili da takav položaj predstavlja trajnu osobinu njegove ličnosti. Reč je pre o određenom trenutku i stanju nego o karakteru osobe.
Nije svaki hod sa rukama iza leđa znak smirenosti
Za pravilno tumačenje potrebno je obratiti pažnju i na ostatak tela. Isti položaj ruku može da prati potpuno različita mentalna stanja.
– Ako osoba hoda uspravno, sa ramenima povučenim unazad i ujednačenim korakom, takav hod može da prati mirno razmišljanje i sređivanje misli bez žurbe.
– Sa druge strane, ako su glava i brada spuštene, a korak ubrzan, isti položaj može da bude povezan sa zabrinutošću ili intenzivnim razmatranjem nekog problema.
– Spušten pogled sam po sebi ne mora da znači nervozu. Ako nema napetosti u licu i disanje je mirno, može biti reč o kontemplaciji i donošenju odluke koje osoba pažljivo razmatra.
– Posebno je važno obratiti pažnju na vilicu. Ako je ona zategnuta, a lice ukočeno, moguće je da osoba razmišlja pod pritiskom, a ne da se nalazi u stanju mirne kontemplacije.
– Slično važi i za ljude koji se tokom hodanja stalno vraćaju istim putem ili kruže po prostoriji. Takvo ponašanje može pratiti pokušaj da se neki problem reši pre nego što osoba nastavi dalje.
Hodanje može pomoći kreativnom razmišljanju
Veza između hodanja i razmišljanja nije samo stvar utiska. Studija Marili Opaco i Danijela Švarca sa Univerziteta Stanford, objavljena 2014. godine u časopisu Journal of Experimental Psychology: Learning, Memory, and Cognition, ispitivala je kako hodanje utiče na kreativno razmišljanje. Istraživanje je obuhvatilo četiri eksperimenta.
U jednom od eksperimenata učesnici su rešavali zadatke kreativnog divergentnog mišljenja dok su sedeli, a zatim dok su hodali na traci. Kod 81 odsto učesnika hodanje je bilo povezano sa boljim rezultatima na testu kreativnosti. Istraživanje je takođe pokazalo da se deo kreativnog podsticaja zadržavao i kratko nakon što bi osoba ponovo sela.
Eksperiment je ponovljen i sa hodanjem na otvorenom, a istraživači su zaključili da hodanje podstiče slobodniji tok ideja.
Zbog toga šetnja može biti jednostavan način da se napravi distanca od ekrana, ustane od stola i misli pokrenu zajedno sa telom.
Aristotel je filozofiju povezivao sa hodanjem, Darvin je imao svoju “stazu za razmišljanje”
Ovakva povezanost hodanja i razmišljanja nije nova. Aristotel je oko 335. godine pre nove ere u Atini osnovao filozofsku školu koja je kasnije postala poznata kao peripatetička, a naziv potiče od grčke reči povezane sa hodanjem. U okviru Likeja postojali su natkriveni hodnici, peripatoi, kojima su se kretali učitelji i učenici, čime se hodanje povezalo sa filozofskim razgovorima i razmišljanjem.
Više od dve hiljade godina kasnije sličnu naviku imao je i Čarls Darvin. U svom domu Daun haus u Engleskoj napravio je stazu poznatu kao Sandwalk, dugu oko 400 metara, kojom je svakodnevno šetao i razmišljao.
Darvin je imao svoju “stazu za razmišljanje. Često je pravio više krugova, a zabeleženo je da je oko podneva umeo da napravi pet. Na početku staze držao je gomilu kamenčića i posle svakog završenog kruga šutnuo po jedan, kako ne bi morao da prekida tok misli brojanjem.
Njegova porodica kasnije je pamtila Sandwalk kao posebno mesto, a Darvin je tom stazom hodao svakodnevno decenijama. Njegov mali ritual pokazuje koliko mu je šetnja bila važna za razmišljanje.
Zato sledeći put kada vidite nekoga kako hoda sa rukama iza leđa, taj prizor ne mora biti samo stvar navike ili udobnosti. Sam pokret ne može pouzdano otkriti šta neko oseća ili o čemu razmišlja, ali u kombinaciji sa držanjem, izrazom lica i ritmom koraka može ukazivati na trenutak u kojem je osoba usmerena na sopstvene misli.
Komentari (0)