Piše: Dubravka Dobrašinović Ilić
Kada govorimo o vaspitanju psa, često prvo pomislimo na klasičnu dresuru, komande i poslušnost. Međutim, život sa psom počinje mnogo jednostavnije – od prvih navika, rutine, strpljenja i jasnih pravila koja pas vremenom nauči da razume.
Pas ne zna sam šta od njega očekujemo. Ne zna da treba da obavlja nuždu napolju, da ne skače na ljude, da ne vuče povodac ili da ne prilazi svakom psu kojeg sretne. Ne zna ni kako treba da se ponaša u stanu, restoranu, automobilu ili tokom putovanja. Sve to mora da nauči kroz svakodnevni život sa čovekom.
Zato vaspitanje treba da počne od prvog dana.
Kada dovedemo psa u kuću, naročito štene, trudimo se da mu obezbedimo sve što mu je potrebno. Kupujemo hranu, ležaj, igračke, ogrlicu, povodac, garderobu i razne aksesoare. Nekada od imena do opreme napravimo čitav mali brend.
Ali, osim ljubavi, hrane, igračaka i pažnje, psu su potrebni i rutina i granice.
Prija mu kada približno zna kada jede, kada izlazi napolje, kada se igra i kada odmara. Takav ritam mu daje osećaj sigurnosti i pomaže mu da lakše razume šta se od njega očekuje.
To se posebno vidi kada psa učimo da obavlja nuždu napolju. Potrebno je mnogo strpljenja i ponavljanja. Kada svaki put uradi ono što treba, važno je pohvaliti ga. Jednostavno: „Bravo, ti si dobar pas“ može mu biti dovoljna nagrada. Pas vrlo brzo povezuje svoje ponašanje sa našom reakcijom i želiće da ga ponovi ako je naučio da mu ono donosi pohvalu i pažnju.
Ako pas mokri po stanu, gde god stigne, novine neće rešiti problem, kao ni vika i kažnjavanje. Pas neće bolje razumeti šta želimo zato što smo ga uplašili. Mnogo je korisnije da nastavimo sa rutinom i svaki put nagradimo ponašanje koje želimo da zadržimo.
Mali pas nije izgovor za loše ponašanje
Vlasnici malih rasa često misle da to što psa mogu da podignu jednom rukom znači da mu je gotovo sve dozvoljeno.
Mali pas koji skače na ljude, laje na druge pse ili vuče povodac možda nekome deluje simpatično, ali ono što mu danas dozvoljavamo sutra može postati njegova trajna navika.
Mali pas nije igračka. On je pas i potrebna su mu pravila kao i svakom drugom psu.
Ne mora da zna dvadeset ili trideset komandi da bi bio dobro vaspitan. Mnogo je važnije da ume da se ponaša u svakodnevnim situacijama, da može da se smiri, da dođe kada ga pozovemo, da sačeka i da razume kada nešto ne sme. Još važnije je da nauči da prati svog vlasnika i da mu veruje.
Čarli – moj mali „dreser“
Čarli nije imao profesionalnog dresera. Ja sam mu bila dreser, ali nisam imala osećaj da ga klasično dresiram. Učili smo kroz svakodnevni život, kroz šetnje, čekanje, ponavljanje, pohvalu i granice. Posmatrao je mene, moje ponašanje i reakcije, a ja sam učila da razumem njega.
Naravno, njegov karakter mi je mnogo pomogao. Čarli je bišon, društven je i prilagodljiv, pa je možda sa njim bilo lakše. Ali ni najbolji karakter ne može da zameni vaspitanje.
Pas mora da nauči da živi u svetu koji je mnogo veći od našeg stana. Treba ga postepeno navikavati na lift, stepenice, automobile, gužvu, veterinara, vožnju, različite ljude, druge pse i nova mesta. Ako želimo da ga vodimo u restoran, na putovanja ili odmor, moramo mu pomoći da nauči kako da se tamo ponaša.
Socijalizacija ne znači da pas mora da voli svakog čoveka i svakog psa. Kao što ni mi ne volimo svakoga, ni pas ne mora da se druži sa svakim koga sretne. Važno je da može mirno da prođe pored drugog psa, da ne paniči i da zna da je njegov čovek tu kao zaštita i oslonac.
Zato dobro vaspitan pas nije onaj koji izvodi najviše trikova, niti bi trebalo da se vlasnici takmiče u tome čiji pas zna više komandi, osvojio više nagrada ili izgleda kao zvezda na izložbama.
Dobro vaspitan pas je onaj koji ume da živi sa ljudima, koji razume kućna pravila i koji se oseća dovoljno sigurno da može da se opusti.
Čuvanje psa počinje poverenjem
Upravo tu se vaspitanje i čuvanje pasa na neki način dodiruju. Nije dovoljno samo naučiti psa šta sme, a šta ne sme. Potrebno je izgraditi odnos u kojem se pas oseća sigurno.
O tome govori i Violeta Cerović, koja se bavi čuvanjem i dresurom pasa. Kada joj na čuvanje dođu psi koji su prvi put odvojeni od svojih vlasnika i zbog toga su uznemireni, ona ne pokušava da ih natera da se odmah ponašaju kao da se ništa nije dogodilo. Najpre pokušava da im pruži osećaj sigurnosti i otvori im vrata svog doma.
Kako kaže, takvog psa stavi na grudi, mazi ga i priča mu da je kod nje privremeno, da voli pse i da će mu biti lepo sa njenom kucom, decom i psećim drugarima. Nekada sa psom tako provede i noć, uz maženje i blizinu.
To možda nekome izgleda kao sitnica, ali psu koji je prvi put ostavljen bez svog vlasnika upravo takva pažnja može mnogo da znači. Pas mora da oseti da je bezbedan i da čoveku može da veruje.
A kada se to poverenje jednom izgradi, ono ne bi smelo da se izgubi.
Pas koji stekne poverenje postaje opušteniji, spokojniji i sigurniji. Zato je poverenje možda i najvažniji deo svakog odnosa sa psom, bilo da ga vaspitavamo kod kuće ili ga čuvamo dok su njegovi vlasnici odsutni.
Ljubav i granice moraju da idu zajedno
Ljubav je u svemu tome veoma važna, ali ljubav ne znači dozvoliti psu baš sve. Jasne granice nisu suprotnost ljubavi. One psu često daju sigurnost, jer zna šta može da očekuje od svog čoveka.
Najbolja kombinacija su nežnost i doslednost, bez vikanja i ponižavanja, ali i bez izgovora da je nešto dozvoljeno samo zato što je pas naš najbolji prijatelj i cimer.
Violeta posebno naglašava da treba imati razumevanja za pse koji su puni straha i nose loša iskustva. Ozbiljno fizičko zlostavljanje i dugotrajno maltretiranje mogu ostaviti duboke posledice. Takav pas ne postaje „neposlušan“ zato što neće da sluša. On se često samo štiti od onoga čega se plaši.
Takve traume mogu ostati dugo, nekada i celog života. Mogu se ublažiti, pas može ponovo naučiti da veruje čoveku i da živi mirnije, ali za to su potrebni vreme, strpljenje i bezuslovna ljubav, a često i pomoć stručnjaka.
Takvom psu treba pokazati da čovek više nije opasnost. Potrebno je da nauči da ruka ne znači bol, da glas ne znači kaznu i da dom može i mora da bude mesto sigurnosti.
Zato se pas ne vaspitava strahom.
Pas koji sluša zato što se plaši nije siguran pas. On samo pokušava da izbegne ono čega se plaši.
I psi imaju svoj svet
Čarli me je naučio da dresura ne mora da izgleda kao dresura. Mnogo toga može da se nauči kroz običan dan, kroz odnos koji gradimo sa psom i kroz naše ponašanje. Pas nas posmatra mnogo više nego što mi mislimo, imitira nas i prihvata naše navike.
Čarli, kao i mnogi psi, ume da sanja. Nekada u snu pomera šapice, oglašava se i izgleda kao da se u njegovom malom svetu nešto događa.
Violeta objašnjava da takvo ponašanje može biti povezano sa tim koliko pas ima sadržajan i dinamičan život. Čarli poznaje mnogo ljudi i pasa, pa je moguće da u snu „sretne“ i one koji nisu tu. Nekada se, kaže kroz šalu, čak i svađa sa Snupijem, komšijskim mini maltezerom, koji mu je najveći pseći neprijatelj.
Psi imaju svoje faze sna, svoje doživljaje i svoj ritam, pa je zato važno da imaju dovoljno aktivnosti, ali i dovoljno mira i odmora.
Pas je i biće rutine. Kada zna kada jede, kada ide napolje, kada se igra i kada odmara, njegov svet postaje predvidljiviji. A predvidljivost mu daje sigurnost.
Zato kada uzmemo psa, ne dobijamo samo kućnog ljubimca. Dobijamo jedno živo biće koje treba da naučimo kako da živi u našem svetu.
A zauzvrat, ono nas uči nečemu što ljudi često zaborave: da se poverenje ne dobija silom, već strpljenjem.
Dobro vaspitan pas nije onaj koji nas se plaši i slepo sluša. To je pas koji zna granice, razume čoveka, ume da se ponaša u različitim situacijama i, što je najvažnije, oseća se sigurno pored njega.
Pas možda neće zapamtiti svaku našu komandu, ali veoma dobro pamti kako se pored nas oseća.
A ako se pored nas oseća sigurno, voljeno i zaštićeno, onda smo uradili ono najvažnije.
Zabranjeno prenošenje teksta u celosti ili delova teksta bez navođenja izvora i linkovanja portala Objektiv.rs
Komentari (0)