Ako vas partnerova sitna navika,zakasneli odgovor na poruku, neopran tanjir, rasejan ton može za nekoliko sekundi da prebaci iz mirnog u besno raspoloženje, niste sami, a psiholozi tvrde da za to postoji jasno naučno objašnjenje. I ono je, čini se, ohrabrujuće- reč je o dokazu privrženosti, a ne o znaku da ljubav bledi.
Nervni sistem najbudnije prati onog koga najviše volimo
Prema teoriji afektivne vezanosti (attachment theory), osoba koju najviše volimo je i osoba koju naš nervni sistem najpažljivije prati. Kada smo duboko povezani sa nekim, čak i najmanja promena u njegovom ponašanju, kasniji odgovor, distanciran ton, sitan nemar , može u telu da se registruje gotovo kao pretnja samoj vezi, izazivajući reakciju pre nego što razum uopšte stigne da se uključi.
Bebe to dokazuju već u prvim mesecima života
Jedan od temeljnih dokaza za ovu teoriju dolazi iz čuvenog Still Face eksperimenta psihologa Edvarda Tronika, koji je prvi put predstavljen još 1975. godine, a rezultati objavljeni 1978. Radi se o jednom od najviše replikovanih nalaza u razvojnoj psihologiji. Tronik je radio na Univerzitetu Masačusets u Bostonu, ali je ranije bio zaposlen i na Harvardu, gde je i započeo svoja istraživanja interakcije majke i deteta licem u lice — otuda se eksperiment često (mada ne sasvim precizno) pominje kao “Harvardov”.
U eksperimentu, majka bi nekoliko minuta normalno komunicirala sa svojom bebom, a zatim bi joj, na znak istraživača, lice odjednom postalo potpuno bezizražajno i nepokretno. Prema opisu samog Tronika, beba bi nakon svega tri minuta ovakve “interakcije” naglo postala ozbiljna i oprezna, ponavljajući pokušaje da uspostavi uobičajeni obrazac komunikacije. Kada bi ti pokušaji propali, beba bi se povukla, okrećući lice i telo od majke, sa napuštenim, beznadežnim izrazom lica.
Novija analiza ovog istraživanja ide korak dalje, pokazuje da čak i sigurno vezani parovi majka–beba većinu vremena nisu emocionalno usklađeni, i da ono što zapravo predviđa sigurnu privrženost, nije učestalost usklađenih trenutaka, već pouzdanost popravke veze nakon prekida.
Ta “ožičenost” iz detinjstva, kažu stručnjaci, ne nestaje ni u odraslom dobu — nastavljamo da najintenzivnije reagujemo upravo na detalje kod ljudi koji nam zaista znače.
Ravnodušnost, ne iritacija, pravi je razlog za brigu
Psiholozi koji proučavaju dugotrajnu ljubav dodaju još jedan sloj tumačenja, duboka ljubav često ne liči na neprekidnu udobnost, već na neprekidno ulaganje,primećivanje svega, reagovanje na sve, odbijanje da se sitnice puste niz vodu, jer je veza vredna tog trenja.
Partner koji je zaista emotivno odustao od veze, ističu stručnjaci, više se i ne iritira. On ćuti. Prema terapeutima, koji se bave analizom ovog fenomena kod odraslih parova, kada jedan partner naiđe na “mirno lice” (still face) drugog,hladnu, ravnodušnu reakciju,njegov sistem privrženosti se aktivira punom snagom, oseća se napušteno, nevidljivo i zapostavljeno. Baš kao i bebe iz Tronikovog eksperimenta, taj partner tada eskalira,nastavlja da pokušava, insistira, traži reakciju,dok onaj koji je zaista prestao da mari jednostavno više i ne pokušava.
Trenje koje gradi, protiv ravnodušnosti koja razara
Zaključak psihologa je jasan-naglo izbijanje besa zbog termostata, neopranih čaša ili zakasnelog odgovora nije dokaz da ljubav jenjava,naprotiv, često je to najrelevantniji dokaz da ste i dalje potpuno posvećeni vezi. Ključna razlika, upozoravaju stručnjaci, jeste između brižnog trenja i stalnog prezira,jedno vezu gradi, drugo je razara.
Komentari (0)