Neke karijere završe se tiho, gotovo neprimetno. Druge, međutim, ostave trag koji je nemoguće prevideti. Tokom 2026. godine fudbal se oprostio od čitavog niza asova koji su obeležili različite epohe, osvajali najbitnije trofeje, igrali za najveće klubove i nosili dresove svojih reprezentacija.
Spisak novopečenih penzionera postao je dovoljno dugačak da od njega može da se napravi sasvim pristojna ekipa. Vreme je počelo da radi ono što mu je posao i Ćiro Imobile (36) je rekao – dosta.
Lukaš Fabijanski, Krejg Gordon, Giljermo Očoa, Serhio Romero i Kasper Šmajhel na golu. U odbrani – Sezar Aspilikueta, Mamadu Sako, Ešli Jang, a u veznom redu imena da se “smrzneš”. Santi Kazorla, Džejms Milner, Oskar, Dimitri Paje, Miralem Pjanić, Aron Remzi, Đakomo Bonaventura… U napadu Dijego Kosta, Divok Origi, Lukas Podolski, Vagner Lav i, sada, Imobile.
Neka od pomenutih imena još zvuče kao da bi komotno mogla da budu na terenu, a ne u “domu za penzionere”. Baš kao i Ćiro, koji je odluku o povlačenju doneo iako je imao još godinu dana ugovora sa Parizom. Do juče je imao trening, utakmicu, putovanja, svlačionicu, saigrače, golove, nervozu, zvižduke, aplauze. A sad samo život posle fudbala.
Imobileova karijera je bila dovoljno velika da se o njoj govori i bez nostalgije. Bio je golgeter, ali ne onaj koji je mogao da predribla petoricu, zavrti stadion, niti je bio univerzalni umetnik kojem su se udvarali najveći.
Umeo je da deluje potpuno nezainteresovano 70 minuta, a onda se pojavi tamo gde treba, kada treba, i pošalje loptu u mrežu. Kad se podvuče crta, 658 utakmica i 351 gol. To je njegov konačni zbir na klupskom i reprezentativnom nivou.
Nije loše za čoveka koji je kroz karijeru prošao kroz Juventus, Sijenu, Groseto, Peskaru, Đenovu, Torino, Borusiju Dortmund, Sevilju, Lacio, Bešiktaš i Pariz. Jedan klub je ipak bio njegov fudbalski dom – Lacio.
Danas je gotovo nemoguće pričati o modernoj istoriji rimskog kluba bez njegovog imena. Za Lacio je odigrao 340 utakmica i postigao 207 golova. Tokom 2020. Lacio je pod Simoneom Inzagijem igrao fudbal koji je počeo da miriše na nešto veliko. Rimljani su se umešali u borbu za skudeto, a Imobile je radio ono što napadači rade kada im se sve otvori. Tresao je mreže i nije stajao. Na kraju je stigao do 36 golova u Seriji A.
Time je izjednačio rekord Gonzala Iguaina po broju pogodaka u jednoj sezoni italijanskog prvenstva, osvojio titulu najboljeg strelca i uzeo evropsku Zlatnu kopačku. I baš kada je izgledalo da Lacio može da napravi nešto istorijsko, pandemija koronavirusa je upropastila sezonu, fudbal je stao, svet se zatvorio…
Četiri puta bio je najbolji strelac Serije A. Prvi put sa Torinom, u sezoni 2013/14, kada je postigao 22 gola, a onda je usledila vladavina u dresu Lacija sa 29 golova u sezoni 2017/18, 36 u sezoni 2019/20 i 27 u sezoni 2021/22.
Samo je legendarni Gunar Nordal uspeo da osvoji tu nagradu četiri puta pre njega, dok je Imobile postao jedini Italijan kome je to pošlo za rukom. To je podatak koji možda najbolje objašnjava koliko je njegov učinak bio ozbiljan. Jer Italija nije zemlja kojoj je kroz istoriju nedostajalo vrhunskih napadača. A opet, među svima njima, Imobile je uspeo da napravi svoje mesto.
Pre nego što je postao gol-mašina u Rimu, Imobile je morao da prođe mnogo manje glamurozan put. Nije mu sve servirano. U Peskaru je pod legendarnim Zdenjekom Zemanom eksplodirao u sezoni 2011/12 i postigao 28 golova u Seriji B. Bio je najbolji strelac takmičenja, a Peskara je izborila plasman u Seriju A.
Njegova karijera je imala uspone, padove, promašaje, selidbe, povratke i periode kada se činilo da je ponovo pronašao sebe. Dortmund? Nije išlo. Sevilja? Nije potrajalo. Torino? Pogodak. Lacio? Tu je napravio kuću. Italija? Osvojeno Evropsko prventsvo 2021.
Ćiro nije jedini otišao
Ove godine kao da gledamo kako jedna generacija polako napušta teren. Fabijanski, Gordon, Očoa, Romero i Šmajhel. Samo golmani već mogu da naprave utakmicu sa dovoljno poznatih lica da bi publika imala za koga da navija.
Lukaš Fabijanski, Krejg Gordon, Giljermo Očoa, Serhio Romero i Kasper Šmajhel na golu. U odbrani – Sezar Aspilikueta, Mamadu Sako, Ešli Jang, a u veznom redu imena da se “smrzneš”. Santi Kazorla, Džejms Milner, Oskar, Dimitri Paje, Miralem Pjanić, Aron Remzi, Đakomo Bonaventura… U napadu Dijego Kosta, Divok Origi, Lukas Podolski, Vagner Lav i, sada, Imobile.
Neka od pomenutih imena još zvuče kao da bi komotno mogla da budu na terenu, a ne u “domu za penzionere”. Baš kao i Ćiro, koji je odluku o povlačenju doneo iako je imao još godinu dana ugovora sa Parizom. Do juče je imao trening, utakmicu, putovanja, svlačionicu, saigrače, golove, nervozu, zvižduke, aplauze. A sad samo život posle fudbala.
Imobileova karijera je bila dovoljno velika da se o njoj govori i bez nostalgije. Bio je golgeter, ali ne onaj koji je mogao da predribla petoricu, zavrti stadion, niti je bio univerzalni umetnik kojem su se udvarali najveći.
Umeo je da deluje potpuno nezainteresovano 70 minuta, a onda se pojavi tamo gde treba, kada treba, i pošalje loptu u mrežu. Kad se podvuče crta, 658 utakmica i 351 gol. To je njegov konačni zbir na klupskom i reprezentativnom nivou.
Nije loše za čoveka koji je kroz karijeru prošao kroz Juventus, Sijenu, Groseto, Peskaru, Đenovu, Torino, Borusiju Dortmund, Sevilju, Lacio, Bešiktaš i Pariz. Jedan klub je ipak bio njegov fudbalski dom – Lacio.
Danas je gotovo nemoguće pričati o modernoj istoriji rimskog kluba bez njegovog imena. Za Lacio je odigrao 340 utakmica i postigao 207 golova. Tokom 2020. Lacio je pod Simoneom Inzagijem igrao fudbal koji je počeo da miriše na nešto veliko. Rimljani su se umešali u borbu za skudeto, a Imobile je radio ono što napadači rade kada im se sve otvori. Tresao je mreže i nije stajao. Na kraju je stigao do 36 golova u Seriji A.
Time je izjednačio rekord Gonzala Iguaina po broju pogodaka u jednoj sezoni italijanskog prvenstva, osvojio titulu najboljeg strelca i uzeo evropsku Zlatnu kopačku. I baš kada je izgledalo da Lacio može da napravi nešto istorijsko, pandemija koronavirusa je upropastila sezonu, fudbal je stao, svet se zatvorio…
Četiri puta bio je najbolji strelac Serije A. Prvi put sa Torinom, u sezoni 2013/14, kada je postigao 22 gola, a onda je usledila vladavina u dresu Lacija sa 29 golova u sezoni 2017/18, 36 u sezoni 2019/20 i 27 u sezoni 2021/22.
Samo je legendarni Gunar Nordal uspeo da osvoji tu nagradu četiri puta pre njega, dok je Imobile postao jedini Italijan kome je to pošlo za rukom. To je podatak koji možda najbolje objašnjava koliko je njegov učinak bio ozbiljan. Jer Italija nije zemlja kojoj je kroz istoriju nedostajalo vrhunskih napadača. A opet, među svima njima, Imobile je uspeo da napravi svoje mesto.
Pre nego što je postao gol-mašina u Rimu, Imobile je morao da prođe mnogo manje glamurozan put. Nije mu sve servirano. U Peskaru je pod legendarnim Zdenjekom Zemanom eksplodirao u sezoni 2011/12 i postigao 28 golova u Seriji B. Bio je najbolji strelac takmičenja, a Peskara je izborila plasman u Seriju A.
Njegova karijera je imala uspone, padove, promašaje, selidbe, povratke i periode kada se činilo da je ponovo pronašao sebe. Dortmund? Nije išlo. Sevilja? Nije potrajalo. Torino? Pogodak. Lacio? Tu je napravio kuću. Italija? Osvojeno Evropsko prventsvo 2021.
Ćiro nije jedini otišao
Ove godine kao da gledamo kako jedna generacija polako napušta teren. Fabijanski, Gordon, Očoa, Romero i Šmajhel. Samo golmani već mogu da naprave utakmicu sa dovoljno poznatih lica da bi publika imala za koga da navija.
Komentari (0)