Piše: Dubravka Dobrašinović Ilić
Samo nas majka i pas vole bezuslovno.
Što sam starija, sve više verujem da u ovoj rečenici ima mnogo istine.
Postoje prijateljstva koja ne traže reči. Dovoljni su jedan pogled, mahanje repom i zajednička šetnja. Tako su živeli Željka i njen maltezer Modiljani. Tako smo živeli moj prethodni pas Dali i ja. Tako su se zavoleli Čarli i Modi.
Prijateljstva ne poznaju vrstu, godine, pol, niti razlike. Ona se jednostavno dogode. Psi nas tome uče bolje od ljudi. Ne pitaju ko si, koliko imaš ili odakle dolaziš. Njima je važno samo da si tu. Da ih voliš, pomaziš, izvedeš u šetnju i da osete da pripadaju. Zauzvrat daju ono najvrednije – svoje poverenje, odanost i bezuslovnu ljubav.
Kada izgubite psa, ostane praznina koju je teško objasniti
A onda jednog dana dođe rastanak.
To je tuga koju nije lako opisati. Tiha je, duboka i iskrena. Odlaskom psa ne odlazi samo ljubimac. Odlazi član porodice, najbolji prijatelj i deo svakodnevice. Kuća više nije ista, šetnje postanu tiše, a praznina glasnija od svake reči.
Neki ljudi to nikada neće razumeti. Ali oni koji su izgubili psa znaju da se tada ne gubi samo životinja. Gubi se deo srca.
Željkin Modi bio je upravo takav pas. Verni prijatelj, saputnik i njena velika ljubav. Njegov odlazak ostavio je prazninu koju ništa ne može da popuni. Danas njegova urna stoji kod Željke kao tihi podsetnik da ljubav ne prestaje kada srce prestane da kuca.
Pre četiri godine otišao je i moj Dali. Njegovu urnu čuvam u biblioteci. To nije samo urna. To je mesto gde žive ljubav, uspomene, bol i mir. Mesto na kome se često zaustavim, setim se i nasmejem kroz suze.
Željka je moja prijateljica, pa smo nekako svi postali jedna porodica. Naši psi nikada nisu bili „moj“ i „njen“. Bili su naši. Delili smo šetnje, druženja, smeh i bezbroj uspomena.
Čarli je postao uteha tamo gde je ostala tuga
Čarli i Modi voleli su da budu zajedno. Igrali su se, jurili, šetali i radovali se svakom novom susretu. A iznad svega, obojica su najviše voleli Željku.
Posle Dalijevog odlaska Čarli je postao moj spas. Vratio mi je osmeh kada sam mislila da ga više nikada neću pronaći. Bio je razlog da ponovo izlazim u šetnje i da verujem da srce, ma koliko bilo slomljeno, može ponovo da voli.
Danas je Čarli i Željkin utešitelj. Ona još uvek nema drugog psa. Tuguje za Modijem i plaši se da nikada neće voleti nekog drugog kao njega. Posle velike ljubavi često dolaze osećaj krivice i strah da bi nova ljubav bila izdaja one stare.
Ali psi nas i tome uče.
Čarliju je Željka najdraža osoba posle mene. Kao da je odavno odlučio da je čuva. Kada je sa njom, kao da oseća njenu tugu. Vraća joj osmeh, mir, veru da ljubav nije nestala. Ponekad mi se čini da joj kroz njega stiže i poneki Modijev pozdrav.
Kažu da nijedan pas ne može da zameni onog kojeg smo izgubili. I to je istina. Svaki je jedinstven. Ali isto tako verujem da samo jedno veliko pseće srce može da zaleči ranu koju je ostavilo drugo veliko pseće srce.
Ne zamenjuje ga. Samo nas ponovo nauči da živimo, da se smejemo i da otvorimo srce.
Dali i Modi zauvek će imati svoje mesto u našim životima. Njihove šape ostale su zauvek utisnute u našim srcima.
A Čarli će nas, onako kako samo psi umeju, svakoga dana podsećati da ljubav ne umire. Ona samo menja oblik. Ostaje u uspomenama, u tišini pored urne, u omiljenim stazama za šetnju, u fotografijama i u svakom mahanju repom.
Jer prijateljstvo čoveka i psa ne završava se odlaskom.
Ono traje dok traje sećanje.
A sećanje na veliku ljubav živi koliko i mi.
Odavde do večnosti.
Zabranjeno prenošenje teksta u celosti ili delova teksta bez navođenja izvora i linkovanja portala Objektiv.rs
Komentari (0)