Sve više psihologa i stručnjaka za mentalno zdravlje upozorava da iza slike “samostalnog deteta“ često može da se krije ozbiljan oblik emocionalne traume čije posledice mnogi nose duboko u odraslo doba,a potom ih, nesvesno, prenose i na svoju decu. Iako se generacije takozvane “dece sa ključem oko vrata“ ili mališana koji su sami pripremali doručak često predstavljaju kao primeri snalažljivosti i nezavisnosti, stručnjaci tvrde da je kod mnogih ta samostalnost zapravo nastala kao mehanizam preživljavanja.
Emocionalno zanemarivanje
Istraživanja objavljena u bazi PubMed Central ukazuju da emocionalno zanemarivanje u detinjstvu može imati dugoročne posledice po emocionalni razvoj i odnose u odraslom dobu. Za razliku od fizičkog nasilja ili otvorenog zlostavljanja, emocionalno zanemarivanje često prolazi neprimećeno, jer ga karakteriše upravo ono što je izostalo — pažnja, emocionalna podrška i osećaj sigurnosti.
Psiholozi objašnjavaju da dete koje odrasta uz emocionalno nedostupne roditelje vremenom usvaja uverenje da su njegove potrebe i emocije nevažne ili opterećujuće za druge. Razlozi zbog kojih roditelji ne uspevaju da pruže emocionalnu podršku, mogu biti različiti,od stresa i preopterećenosti poslom, preko mentalnih bolesti i zavisnosti, do nerešenih trauma iz sopstvenog detinjstva.
Posledice takvog odrastanja često postaju vidljive tek godinama kasnije. Naizgled funkcionalni i samostalni odrasli ljudi, neretko se bore sa dubokim osećajem usamljenosti, sindromom varalice, strahom da su “previše“ ili “nedovoljni“, kao i sa teškoćama da veruju sopstvenim osećanjima i procenama. Stručnjaci navode da emocionalno zanemarivanje može dovesti do potiskivanja emocija, osećaja stida zbog sopstvenih osećanja, problema u partnerskim odnosima i stalne sumnje u sebe.
Kada dete preuzme ulogu roditelja
Posebno ozbiljan oblik ovog obrasca jeste takozvana “parentifikacija“, odnosno zamena uloga između roditelja i deteta. Prema navodima Cleveland Clinic, u takvim situacijama dete preuzima odgovornosti koje nisu primerene njegovom uzrastu. To može podrazumevati brigu o mlađoj braći i sestrama, posredovanje u svađama roditelja, emocionalnu podršku roditelju ili čak uključivanje u teme poput finansijskih problema i ljubavnog života odraslih.
U ekstremnim slučajevima, dete praktično vodi domaćinstvo zbog fizički ili emocionalno odsutnog roditelja. Iako takva deca često deluju zrelo i sposobno, stručnjaci upozoravaju da ona razvijaju obrasce izbegavajuće privrženosti,nauče da funkcionišu potpuno samostalno, ali po cenu emocionalne bliskosti sa drugima.
To se kasnije odražava na njihove ljubavne i porodične odnose. Intimnost može izazivati nelagodu, ranjivost delovati opasno, dok konflikte često rešavaju povlačenjem ili emocionalnim zatvaranjem. Psiholozi navode da mnoga emocionalno zanemarena deca u odraslom dobu razviju i aleksitimiju — stanje u kojem osoba teško prepoznaje, razume ili imenuje sopstvene emocije.
Pedijatrijski neuropsiholog Sem Goldštajn upozorava da emocionalno samodovoljni odrasli često ili potpuno otupe na emotivne situacije ili postanu preplavljeni emocijama, jer nikada nisu naučili kako da ih zdravo obrade i regulišu.
Stručnjaci ističu da se obrasci emocionalnog zanemarivanja često prenose sa generacije na generaciju. Deca koja su naučila da nikada ne traže pomoć kasnije i sama imaju poteškoće da emocionalno odgovore na potrebe sopstvene dece. Zbog toga psiholozi savetuju roditeljima da obrate pažnju na način na koji reaguju na emocije dece,da slušaju bez osuđivanja, ostanu prisutni čak i kada su situacije neprijatne i potvrde detetova osećanja umesto da ih minimiziraju.
Osećaj međuzavisnosti je važan
Emocionalna validacija, kako navode stručnjaci, predstavlja jedan od ključnih faktora za očuvanje mentalnog zdravlja dece. Goldštajn naglašava da emocionalna dostupnost ne znači biti savršen roditelj, već biti otvoren, prisutan i spreman da raste zajedno sa detetom.
Ipak, stručnjaci napominju da oporavak od emocionalnog zanemarivanja nije jednostavan proces. Samostalnost stečena u detinjstvu može biti korisna osobina, ali je važno razviti i osećaj međuzavisnosti,sposobnost da se prihvati pomoć, osloni na druge i izgradi sigurna emocionalna povezanost.
Prvi koraci ka tome, navode terapeuti, mogu biti veoma mali: prihvatanje pomoći prijatelja, traženje podrške ili dopuštanje sebi da bude ranjiv pred drugima. Terapija se takođe preporučuje osobama koje su tokom detinjstva bile emocionalno zanemarene, jer im može pomoći da obrade iskustva iz prošlosti, razviju zdraviji odnos prema emocijama i izgrade stabilnije i sigurnije odnose u odraslom životu.
Komentari (0)