Nedavno je u Beogradu održana konferencija “ESG, a way of life and doing business” u organizaciji Konfindustrije Srbija s idejom da se podrži implementacija ESG standarda i promoviše održiv način poslovanja. Važna tema koja će oblikovati našu budućnost u kojoj će recikliranje otpada biti ključno pitanje opstanka. Na ovoj konferenciji, jedan od ključnih govornika bila je Cveta Majtanović, direktor održivog razvoja u dva inovativna preduzeća u Italiji, aktivna u domenu cirkularne ekonomije, upravljanja industrijskim otpadom (Innovando) i obnove materijala (Rubber Conversion). Član upravnog odbora United Nations Global Compactmreže za Italiju, najveće svetske inicijative za korporativnu održivost.
Cveta je široj javnosti poznata kao pobednica ”Idola”, pre 11 godina, kada je pokazala neverovatan talent i energiju. Poslednjih godina ona živi u Italiji gde je ozbiljno angažovana u promociji održivog načina poslovanja. To je bio i njen razlog dolaska u Srbiju. Svoje utiske Cveta je podelila čitaocima Objektiva
-ESG – Environmental, Social, Governance – je zapravo okvir koji je usko vezan za određene internacionalne standarde koji pomažu organizacijama da mere i poboljšavaju njihovu održivu i etičku praksu. Standardi kompanijama daju metriku i smernice koje su neophodne da efikasno implementiraju i izveste svoje stejkholdere o ESG inicijativama.
Verujem, ne samo da verujem već znam da je implementacija ESG praksi u Srbiji ključna kako za privatni sektor, tako i za širi društveni kontekst jer može da privuče direktne strane investicije i omogući pristup ovakvim fondovima, a time utiče i na ekonomski rast, kao i povećanje kompetitivnosti, što prevodim u inovativnost i veću efikasnost poslovnih sistema, ali i celog društva. Podvukla bih i važnost korporativne odgovornosti, premda znam da bez prave harmonizacije sa EU standardima sve ovo privatni sektor uglavnom marginalizuje. Zato bi trebalo raditi na promeni svesti: ne čekati bilo koju ambijentalnu politiku da stupi na snagu, već kroz implementaciju pilot projekata sagledati sve aspekte tranzicije sa linearnog na cirkularni princip rada i razumeti bolje kako upravljati evidentno dolazećim rizicima i krizama. A, uz to, raditi i na merljivoj, a ne samo floskularnoj korporativnoj reputaciji.
Industrijski otpad, njegovo skladištenje i uništavanje definitivno je pitanje budućnosti. Šta je trenutno urađeno na tom planu?
Ako iz Italije pratite ovdašnja dešavanja stičete utisak da u Srbiji ove teme dobijaju na važnosti pretežno kroz bottom-up princip koji vode građani. Budući da ipak ne pratim samo iz Italije dešavanja u Srbiji, znam da strateška dokumentacija postoji i kao deo procesa EU integracija ona i jeste parcijalno usklađena sa EU direktivama. Formalno se radi na tome, ali praktično zaostajemo za modernim postrojenjima za tretman industrijskog otpada, na ovo se osvrćem jer je ovo ekspertiza jedne od moje dve kompanije, Innovando Srl.Infrastruktura i industrijske inicijative nedostaju. Ima mnogo konstruktivnih pristupa za podsticanje ovakvog transfera znanja iz Italije u Srbiju, diplomatski aspekt je pokriven kroz bilateralni sporazum dve zemlje i to startno olakšava prenos tehnologija i metoda koje koristimo u Italiji. Od suštinskog značaja je ovo za unapređenje prakse upravljanja industrijskim otpadom u Srbiji i postizanje ciljeva održivosti.
Reciklaža polako je zaživela i u Srbiji. Kakva su iskustva u Italiji i kako se mogu stimulisti ljudi da se više uključe u ovaj proces?
Kroz obe kompanije, Rubber Conversion i Innovando rešavamo izazove industrijskog otpada, i u tom smislu kad kažete „ljudi“ interpretiram „konzumenti“, odnosno potrošači naših klijenata. Za ilustraciju ću uzeti proizvođače koje Innovando razvija logističku mrežu za fizičko sakupljanje proizvoda na kraju životnog veka, npr. patike, uz njihovo digitalno praćenje kroz interno razvijen softver iSystem. Uz to formalizujemo jedan Take-Back koncept prema kom se krajnji korisnik poziva da na prodajno mesto brenda donese obuću koju više ne želi da koristi, a za uzvrat se ovo njegovo ponašanje i učešće u koncipiranju jednog cirkularnog biznis modela nagrađuje time što dobija određeni procenat popusta prilikom kupovine nekog novog modela obuće istog brenda. Innovando razvija i mobilnu aplikaciju kako za informisanje korisnika o svim detaljima vezanim za postupak reciklaže njegove stare patike, kao i aplikaciju za internu upotrebu proizvođača obuće i digitalno praćenje artikla. Uz softver se prati i dokumentacija, kao i svi materijali koji se razdvajaju tokom reciklaže, sve do njihove obnove najinovativnijim tehnologijama i ponovne insertacije u proizvodne procese za proizvodnju nove obuće.
Rubber Conversion je u ovakvom jednon sistemu zadužen za devulkanizaciju gume, odnosno đon od patike reciklira bez kompromitovanja performansi novonastalog materijala koji brend koristi za proizvodnju nove obuće.
Kako se kompanije stumulišu?
Zavisi, u početku smo ih mi animirali kroz projektne predloge koje smo mi inicirali, ali poslednjih godina sami dolaze do nas sa problemom koji je potrebno rešiti. Ipak se u Italiji dogodila velika promena u ljudi sada razumeju da otpad treba posmatrati kao resurs koji je kroz „closed-loop“ sistem potrebno reciklirati i regenerisati jer je cilj da smanjimo otpad, kao i da dobijemo maksimum od postojećih resursa.
Neki od glavnih izazova za tranziciju su u Italiji bili sigurno kulturološka rezistentnost, zbog navike na neku tradicionalnu praksu, ali i cene inicijalnih investicija u cirkularne tehnologije i procese. Međutim, trendseterima poput SCARPA brenda sa kojim radimo potpuno je jasna dugoročna ušteda. Prelazak na “longtermism“ podrazumeva stvaranje vrednosti koja traje, ne samo za shareholdere nego i za ceo biznis i prirodni ekosistem. Kompanijama je potrebnbo malo više informisanja kako bi mogli da razumeju sve ovo i krenu da modifikuju svoje neodržive poslovne modele pre nego što bude kasno. Prednost se stvorila juče, ali može još i danas. Sutra će se već trčati za konkurencijom koja je još juče odmakla.
Najjednostavnije je krenuti kroz pilot projekte i rešavanje nekog konkretnog problema, tu se kompanije dosta ohrabre jer se uvere u istinitost svih ovih predikcija, jer najbolje je kada same shvate da za sve ovo postoje kvantitativna pokrića i merljivi uspesi.
Modne kompanije se već neko vreme konkretno bave ovim pitanjem. Iskorišćavaju se plastični otpaci iz mora za izradu novih modnih komada i patika, recikliraju se stare stvari… Kakvi su efekti?
Nemojte mi zameriti što ja ovakve inicijative posmatram sa simpatijama, ali ih više vidim kao instrument za komunikaciju, nego kao cirkularni biznis model i održivo poslovanje. Moja je vizija udaljena decenijama od trenutka u kom vodimo ovaj razgovor. Moje su ambicije izgradnja velikih postrojenja, promena infrastrukture, želim da skrenem pažnju na „impact investments“, na važnost ulaganja u inovativne tehnologije koje će na vrlo strukturisan način moći mnogo puta da recikliraju jedan isti materijal. Ne razmišljam mnogo o davanju veštačkog disanja sistemu jer znam da to ne funkcioniše na duže staze. Jedino što konkretno u modnoj industriji mogu da razumem i podržim je rental & second-hand pristup, kad je i gde moguće. Mada, jednog dana i to završava u onoj gore mojoj viziji, neminovno.
Izgradnja efikasne infrastrukture za reciklažu zahteva saradnju između vlada, preduzeća i zajednica. Inicijative koje ste naveli ne rešavaju sistematski problem kakav se rešava integracijom naprednih tehnologija i uspostavljanjem politika podrške kakve su u EU na snazi, tako možemo stvoriti snažan ekosistem koji zaista doprinosi održivosti i očuvanju resursa.
Zara je uvela second hand odeljenja u nekim evropskim zemljama. Kakva su iskustva kupovine korišćenih stvari u Italiji i kakav stav Italijani imaju prema tom pitanju, s obzirom da je ova zemlja modni centar odakle se lansiraju novi trendovi?
Velik je pritisak na fast-fashion modne brendove i ovakve inicijative predstavljaju rastuće trendove u industriji mode. Jedna od naših investicija je i u startup koji je razvio upravo jedan takav model poslovanja baš za modnu industriju. Zove se Cloov koji omogućava iznajmljivanje odeće i realizaciju raznih second-hand inicijativa, a njih smo uvrstili u naš tekstilni konzorcijum Rematrix kao jednog od servisnih partnera, budući da uveliko rade i sa poznatim italijanskim brendovima. Rematrix nastaje na postulatima EPR-compliance usluga koje dolaze polako u sve EU zemlje, a prema kojima proizvođači postaju odgovorni i za upravljanje tekstilnim otpadom. Brendovima je vrlo izazovno da koncipiraju npr. logističku mrežu autorizovanu sa sakupljanje, prevoz i tretman otpada, ili da razviju softver, aplikacije ili da patentiraju inovativne tehnologije koje će obnavljati materijale i da još uz to pišu izveštaje za nadležna Ministarstva. Sve ovo ste po EPR ambijentalnoj politici u obavezi da uradite. Zbog toga ulaze u konzorcijume i prepuštaju nama tehnoloski screening i sve ostale aktivnosti i izradu personalizovanih rešenja za svakog od klijenata.
S druge strane neki luksuzni brendovi poput, Louis Vuittona, ne organizuju ni rasprodaje i bacaju neprodate stvari. Kako to objašnjavate?
Luksuzni sektor je posebna priča, sarađujem i sa njima. Jednostavno je pristup svemu drugačiji jer se ovde ističe ekskluzivnost i raritet, a postoji i zabrinutost luksuznih brendova da bi inicijative za održivost umanjile vrednost i jedinstvenost ovakvih brendova. Pojedini još uvek daju prioritet ovim aspektima, a jedan od razloga je i što implementacija održive prakse često zahteva značajne inicijalne investicije u redefinisanje lanaca snabdevanja koji, osim što bi trebalo da budu transparentniji, pa da znamo da u njemu nema nekog eksploatisanja dece i degradiranja osnovnih ljudskih prava, podrazumevaju i upotrebu novih materijala, novih tehnologija i procesa, sve ovo stoji na putu brze implementacije. Imaju brigu vezanu za kratkoročni povraćaj investicije. Srećom, ne razmišljaju ni svi luksuzni brendovi na ovaj način.
Da li bogati kupci imaju sluha za ovu temu?
Individualni su to izbori. Oni svakako mogu drastično uticati u promociju održive mode, ali ne opredeljuju se svi još uvek na taj korak. I ovo će se promeniti. Ipak, postoje takođe bogati konzumenti koji prioritet daju kupovini manjeg broja, ali visoko kvalitetnih proizvoda koji traju duže. Spektar bihejvioralnih komponenti je donekle pod uticajem ličnih vrednsti, društvenih normi, možda i dostupnosti ovih proizvoda na tržištu. Mlađe generacije, „Millenials“, „Gen Z“ itd. su generalno značajno više orijentisani ka održivom razvoju, što vidimo ne samo kroz njihov aktivizam, već i spremnost da plate više takve proizvode. Čak i u ishrani se sve više okreću ka plant-based dijetama, kako iz dijetetskih, tako i iz ambijentalnih razloga, doprinoseći na ovaj način i konzumaciji mesa. Ovaj sam trend dosta pratila i sa poslovnim partnerima investirala u jedan takav startup koji je patentirao tehnologiju za prioizvodnju plant-based rižoto i drugih ready-to-eat proizvoda, zovu se „Saporeeto“ i u Italiji su uveliko distribuirani po raznim supermarketima.
Radi se i na izradi inovativnih materijala, kao što je izrada materijala od kaktusa umesto korišćenja životinjske kože. To su neki inovativni pokušaji. Šta je sve urađeno na ovom polju?
Svašta je urađeno na raznim poljima, svašta i nauka proizvede, ali nije sve dugoročno održivo. Pitanje je i kasnije upotrebe tog materijala, kao i njegove ponovne reciklabilnosti. Napravite jednu takvu inovaciju i šta posle? Jednom se iskoristi i baci se? Šta smo uradili onda? Drugo, koliko mi ta inovacija kompromituje performans ili kvalitet novoproizvedene stvari? Koliko će taj neki proizvod napravljen od takvog materijala da traje? Koji sam aspekt poboljšao? Ima tu jako mnogo faktora, zato je potrebno holistički gledati na inovacije.
Moje iskustvo je vezano za patentiranu tehnologiju za devulkanizaciju gume i drastično je drugačije, a ove i mnoge druge aspekte i važne faktore, testirale su kompanije kakve su Bridgestone, Stellantis, brendovi Nike, SCARPA, Converse itd. Naši materijali su industrijalizovani upravo jer se ponašaju kao prirodna guma – to je ta „mala“ razlika između raznih tehnologija za reciklažu.
Na ove inovacije koje ste naveli i slične, ipak gledam očima i preduzetnika i investitora, a godinama sam radila i kao mentor u laboratoriji za razvoj startup biznisa pri Univerzitetu u Trentu ili za domaći Inovacioni Fond. Razne aspekte uzimam u obzir prilikom evaluacije.
Šta je uopšte budućnost održive mode? Trend da se ne kupuju nepotrebne stvari traje već neko vreme i čini se da je dobro prihvaćen. Koliko su selebriti uključeni u to i kako mogu da pomognu?
Gde je dobro prihvaćen taj trend? Ima li nekih brojeva o tome? Juče sam prošla pored Zare i red koji se iz daleka video od spolja nije me uverio u istinitost ovog „trenda“. Poznate ličnosti mogu uticati na ponašanje potrošača, ali bih zaključila da budućnost održive mode može biti oblikovana jedino kombinacijom inovativne prakse i tehnologija koje su stub ove promene, uz podršku poznatih ličnosti koje će da ukažu na te promene.
Kako izgleda reciklaža u sferi troškova? Kolika su potrebna dodatna ulaganja da bi se osetili neki veći efekti?
Ulaganje u reciklažu i nove tehnologije razvoja materijala podrazumeva značajne inicijalne troškove, kao i tekuće operativne, koji i danas postoje sa starim tehnologijama. Međutim, potrebno je gledati dugoročnu uštedu i stabilizaciju lanca snabdevanja materijalima koji su u nestajanju. Recimo, mi smo kao Innovando 2. plejer po veličini u Italiji koji sakuplja, tretira, a kroz Rubber Conversion i regeneriše i obnavlja pneumatike i gumu na kraju životnog veka. Ovaj materijal je bio u dve uzastopne revizije na CRM listi EU komisije koja sadrži kritične sirovine, neophodne za ekonomsku stabilnost mnogih sektora i zemalja, a u nestajanju sa planete zemlje ako se nastave aktuelni načini njihove konzumacije. Rubber Conversion je, prema tome, cirkularni odgovor na rastuću potražnju za alternativnim izvorom gume koja se koristi u proizvodnji pneumatika, automobilskih komponenti ili đonova od obuće. Zalažem se za i istinski verujem u ovakav globalni odgovor i uticaj koji može revolucionarno da promeni i na drastično bolje čitavu industriju gume.
Koja je Vaša vizija održivog razvoja, u kom smeru treba i šta najviše nedostaje za njegovu realizaciju u ovom trenutku?
Ako se oslanjamo samo na volonteski aktivizam privatnog sektora, plašim se da nećemo daleko otići. Prema tome, na prvom mestu nedostaju regulatorni i zakonski okviri, a na drugom finansijski podsticaji koji bi stimulisali kompanije da pristupe ovim promenama. Ovde u Srbiji definitvino nedostaju tehnologije inovativne i skalabilna rešenja – o ovome ću govoriti 8. oktobra na Splet konferenciji. Još uvek moram priznati nedostaje rada na edukaciji i podizanju svesti, ali i podsticanje kros sektorske i još bolje globalne kooperativnosti. U Italiji smo u svemu ovome uspeli, u nekim sektorima se promene tek dešavaju, u drugima imamo brojne uspešne primere. U Srbiju dolazim isključivo na ličnu inicijativu sa velikom voljom da pojedine probleme rešim sa svojim timovima i tehnološkim kompetencijama, a na merljivo održiv, cirkularan i dugoročan način. Mala je naša zemlja da bi imala toliko velikih ambijentalnih problema, sve je to mnogo jednostavnije rešiti nego što se čini. Konceptualno je jednostavno, ne kažem da je lako, ali volim da idem težim putem.
Komentari (0)