Antonin Panenka bio je reprezentativac nekadašnje Čehoslovačke prosečnog kvaliteta, ali će njegovo ime zauvek ostati upisano u istoriji svetskog fudbala u kojoj je, po jednom potezu, uknjižen kao „revolucionar“.
Pre 48 godina, u Beogradu, na Zvezdinoj „Marakani“, i to u finalu Evropskog prvenstva, licem u lice sa legendarnim nemačkim golmanom Sepom Majerom, „patentirao“ je novu tehniku izvođenja penala.
Loptu postavljenu na „belu tačku“ samo je blago potkopao vrhom kopačke i poslao u mrežu po sredini gola, kada je Majer već poleteo ka levoj stativi. Novotarija je nazvana prezimenom svog „izumitelja“, a „panenka“ je posle toga viđena na bezbroj stadiona, u nacionalnim ligama, na kontinentalnim i planetarnim šampionatima, u izvođenju i nekih od najvećih fudbalskih asova.
Bilo je to 20. juna 1976, u finalu Evropskog prvenstva u kome su se sastale reprezentacije Zapadne Nemačke i Čehoslovačke. „Panceri“ su prethodno savladali Jugoslaviju, a „Knedličke“ Holandiju.
Završni „bal“ šampionata počeo je dominacijom autsajdera: Česi su posle četvrt sata igre vodili sa 2:0, a onda su Nemci dokazali da su – uvek Nemci: nisu se predavali, pa su do izjednačenje stigli u poslednjem minutu meča. Pošto je nerešen rezultat ostao i posle dva produžetka od po 15 minuta, pobednik je odlučen izvođenjem jedanaesteraca.
U četvrtoj seriji, gorostasni Uli Henes naterao je saigrače ali i mnogobrojne nemačke navijače da se uhvate za glavu: umesto u mrežu, njegova snažno udarena lopta odletela je put zvezda iznad Topčiderskog brda. Na red je onda došao Antonin Panenka, vezni igrač Čehoslovačke iz malo poznatog praškog kluba Bohemijansa, samim tim i ne mnogo čuven u evropskim okvirima. Zbog viška kilograma i podužih brkova više je podsećao na vlasnika neke praške mesare, nego na profesionalnog fudbalera po današnjim kriterijumima. Naspram njega cupkao je, kao po žeravici, slavni Sep Majer, tada najbolji golman planete, tanak kao hrt i zategnut kao struna, spreman da ukroti i najjači udarac.
Publika na stadionu nestrpljivo je očekivala udarac, nadajući se „bombi“ koja će pocepati mrežu Nemaca; izgledalo je, naime, najlogičnije da tako bude, jer je ulog bio ogroman – prva titula prvaka Evrope za Čehoslovačku.
Panenka je, međutim, odlučio da se kocka s tim vrednim ulogom. Uzeo je kratak zalet, a onda – kad se Majer već bacio na levu stranu – vrhom kopačke samo podbo loptu dajući joj tek toliko brzine da se, po sredini gola, jedva otkotrlja u mrežu. Čehoslovačka je, posle tog čuda neviđenog, postala šampion Starog kontinenta (jedini put u svojoj istoriji), a Panenka je ušao u legendu.
Njegov potez, tu majstorsku vragoliju, mnogi izveštači su odmah nazvali „fudbalskom revolucijom“. Slavljen je čak i više od „suvog lista“ slavnog Brazilca Didija čije su se lopte, udarene spoljnim risom stopala, na putu do gola obrtale kao sasušeni list na vetru pre nego što bi uletele u mrežu pod neobičnim uglom. Prevareni Majer nije znao šta ga je snašlo, a to što ga je snašlo zadivilo je ceo fudbalski svet.
Duga priprema
Posle beogradskog finala, 26-godišnji Panenka je postao heroj svoje zemlje, ali i fudbalski „izumitelj“ o kom je brujala cela planeta. Najvažnije pitanje koje mu je postavljano bilo je: kad je i kako došao na ideju da izvede penal „na beogradski način“, i koliko se za to pripremao.
Bio je otvoren i precizan, izbegao je bilo kakvo hvalisanje. Otkrio je da je „stvar“ patentirao nadmećući se sa klupskim golmanom u izvođenju penala, u čemu je poraženi morao pobedniku da kupuje pivo i čokoladu.
„Primetio sam da moj rival, kao, uostalom, i svi golmani, uglavnom unapred odabere stranu na koju će krenuti, kako bi se isprečio dolazećoj lopti. Počeo sam sve više da forsiram mlake udarce po sredini gola i to je imalo efekta… U finalu s Nemačkom bio sam siguran da Majer neće ostati na mestu i primenio sam svoj ‘patent’“, ispričao je Panenka o svojoj „panenki“. I – to je bilo sve.
Priznao je i da je u Beogradu, u finalu, imao sreću jer mu se, u duelima za pivo i čokoladu, dešavalo i da prebaci gol ili da loptu udari tako mlako da je golman imao vremena da se vrati iz ugla u koji je pošao i zadrži je. Kazao je i da se nakon „čuda“ na „Marakani“ često pitao šta bi bilo s njim da mu je Majer odbranio penal, jer je, s obzirom na tadašnje komunističko vreme, mogao imati i težih posledica.
Moglo mu se čak „prišiti“ da je bio ne samo isuviše neozbiljan, nego i da je potcenio svoju reprezentaciju i svoju zemlju, da se rugao svom narodu. „Moglo mi se deseti i da narednih trideset godina radim na traci u nekoj fabrici“, izjavio je jednom prilikom.
Zanimljiva je bila i njegova sledeća izjava: „Slavni Pele je rekao da morate biti genije ili idiot da biste šutirali penal na Panenkin način, a ja nisam idiot“. Nije krio i da mu je pomalo smetalo što je čitava njegova fudbalska karijera ostala u senci tog jednog penala. A bio je važan igrač u praškom Bohemijasu i bečkom Rapidu, 59 puta reprezentativac Čehoslovačke, za koju je postigao 17 golova, a osim na Evropskom prvenstvu u Beogradu 1976, na kome se proslavio, igrao je i na Svetskom šampionatu 1982. u Španiji.
Kopije originala
Posle beogradske premijere, Panenkina „panenka“ se počela viđati po svim meridijanima. Spisak njenih izvođača se, u međuvremenu, veoma produžio. Na njemu su imena i najvećih globalnih asova fudbalske igre – Maradone, Mesija, Kristijana Ronalda, Ronaldinja, Pirla, Totija, Zidana, aktuelnog selektora Srbije i bivšeg reprezentativca Jugoslavije Dragana Stojkovića Piksija…
Dosta golova, čak i onih najvažnijih, sa najvećih takmičenja, palo je korišćenjem nove penaldžijske tehnike, ali su neki od ovde pobrojanih slavnih fudbalskih imena zabeležili i neuspehe u primeni „izuma“ čehoslovačkog kolege.
Zinedin Zidan je svoj poslednji gol u neverovatnoj reprezentativnoj karijeri upisao baš „panenkom“. Bilo je to na Mundijalu u Nemačkoj 2006. Legendarni Zi-Zu je u finalnom duelu svoje Francuske i Italije na Panenkin način savladao jednog od najboljih golmana sveta Đanluiđija Bufona, koji je u čitavom dotadašnjem toku takmičenja primio samo jedan gol, i to autogol.
„Kakva hrabrost“, pisali su posle novinari, od kojih je jedan Francuz naveo da je za takav potez u takvom trenutku potrebno imati „i noge i među nogama“. Francuzi su na kraju, ipak, bili poraženi, i to najviše zahvaljujući Zidanu koji je pred kraj produžetaka, a pred izvođenje penala, isključen zbog udaranja protivničkog halfa Marka Materacija.
Prefinjeni Italijan Andrea Pirlo, „stručnjak“ za izvođenje slobodnih udaraca, više puta je pokazao savršenu tehniku i pri izvođenju „panenke“. Najviše se pamti ona kojom su „Azuri“, na Evropskom prvenstvu 2012. godine, eliminisali Englesku.
Napadač Velsa Aron Remzi je 2017, u meču sa Srbijom (1:1) na beogradskoj Marakani, „panenkom“ savladao našeg Vladimira Stojkovića, koji je stajao ispred mreže baš na onom golu na kome je stajao i Sep Majer kad je Antonin Panenka „patentirao“ svoj penal-stil. Velšanin je posle priznao da nije znao za taj detalj.
Na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990, u legendarnoj četvrtfinalnoj utakmici koju je Jugoslavija na kraju penal-serije ipak izgubila, „panenku“ Dijega Maradone prozreo je golman naše reprezentacije Tomislav Ivković i tako uhvatio „živu loptu“ argentinskog velemajstora fudbala.
Crvena zvezda je 1988, na svojoj „Marakani“, poražena u finalu Kupa Jugoslavije od drugoligaša Borca iz Banja Luke, nakon što je njen kapiten, već pomenuti Piksi, bio neuspešan sa svojom „panenkom“ na samom kraju utakmice. Posle se uveliko pričalo da je to bila „božija kazna“, pošto je sudija dosudio nepostojeći penal.
Najbolji strelac srpskog fudbala Aleksandar Mitrović je posle prve neuspele „panenke“ rešio da više nikad ne pokuša da penal realizuje na takav način. Rekao je da mu je ideja da šutne kako je šutnuo došla u trenutku, iako je prethodno planirao da loptu plasira u stranu, što je uvek činio.
Panenkin izbor najboljeg izvođača
Antonin Panenka je godinama posle svog „izuma“ nove penaldžijske tehnike pratio kako su ga primenjivali drugi fudbaleri. Kad je trebalo da odgovori na pitanje „ko ga je najbolje kopirao“, dugo se premišljao. Prvo je nabrojao nekoliko asova, a onda se, pod pritiskom medijskih znatiželjnika, odlučio za jednog igrača. I to odbrambenog, što je bilo iznenađenje, jer su se za „panenku“ uglavnom odlučivali napadači i igrači iz veznog reda, oni sa „mekšim nogama“ i, po pravilu, spretniji u gađanju mreže od kolega iz zadnjih linija.
Panenkin izbor bio je Serhio Ramos, dugogodišnji štoper Reala iz Madrida i reprezentacije Španije, koji je i najbolji strelac Lige šampiona među odbrambenim igračima.
Koliko je Panenku njegov način izvođenja penala učinio popularnim u svetu dokaz je i to da ga klubovi i ljubitelji fudbala iz raznih zemalja i dalje pozivaju da im demonstirira svoju „umetnost“, iako je zimus napunio 75 godina. Nedavno je tim povodom, po ko zna koji put, bio u Španiji, tačnije u Andaluziji. U tamošnjem primorskom mestu Fuengiroli uspeo je da lokalnog golmana prevari na način na koji je to učinio sa Sepom Majerom, pre 48 godina.
Pre četiri godine Panenka je bio u teškom stanju, jer se zarazio korona virusom. Dugo je bio priključen na aparate, ali je uspeo da pobedi opaku bolest. I dalje prati fudbal, a u svom Bohemijansu, čiji je dres nosio punih 14 godina, počasni je predsednik. Krajem 2008, tadašnji predsednik Češke Republike (koja je do devedesetih godina prošlog veka sa Slovačkom činila Čehoslovačku) Vaclav Klaus predao je Panenki orden za zasluge za državu u oblasti sporta. Jedan praški list je vest o tome doneo pod naslovom „Orden za šut“.
Komentari (0)