”Sve što sam prešutjela” intrigantan je naziv monodrame, poznate hrvatske glumice Mie Begović, koja posle svetske turneje stiže i u Beograd. U fokusu je priča žene u ranim pedesetim, koja na ironičan i duhovit način priča o svojim životnim iskustvima. O tome kako je plivala u neprijatnim situacijama, o padovima i usponima, vizijama i snovima. Uvek u centru pažnje, od velike tragedije kada je izgubila stariju sestru Enu, pa do danas, kada mediji s nestrpljenjem očekuju vest kada će Mia postati baka.
U monodrami, u kojoj je autor teksta i izvođač, glumica otvoreno priča o svom detinjstvu, sazrevanju, zabavlja svojim odnosom prema profesiji, kolegama, prijateljima, bivšima, ali vragolasto i o budućima.
Iskreno progovoriti o nekada prećutanim stvarima, da li je dobro?
-Nisam sigurna da je dobro, ali sam uverena da je lekovito. „Kada intezivno šutimo, bolni smo, nespokojni.Takva šutnja je zapravo vrisak”, odgovor se nalazi u monodrami, ovo je citat iz iste. Celo poglavlje sam tome posvetila, jer ta naša ćutnja nas često košta zdravlja, a ponekad i (eventualne) sreće- kaže Mia.
Ona objašnjava da je sam naslov monodrame prepun samoironije, jer mnoge stvari prećutimo i sebi samima.
-Smatram da nas u ličnom bazenu propitkivanja vrebaju najveća iznenađenja i naše snage, ali i naših strahova. Što ih pre izverbalizujemo, svet, kao čudo života se lepše otvara pred nama.
Mediji i javnost su konstantno željni priča iz privatnog života poznatih, ali hrvatska glumica kaže da ne smatra da su glumci javne osobe, već su dela javna, kao i uloge. Mia naglašava da je u glumačkom poslu bitno da ih javnost pamti po ulogama, a ne po privatnosti, jer u suprotnom, kako kaže,” promašili smo ceo fudbal”.
Jedan od najlepših citata koji je pročitala jeste: „Kada žena odluči da zatrudni, od tog trenutka njeno srce je na ulici”. Zadatak svake žene jeste da to srce štiti i ne krili, ponekad i od nas samih. Ona podvlači da odrastanje nije lako ni jednom detetu, kao ni roditeljima, bez obzira bili oni tzv. javne ili anonimne osobe.
Žene kada dođu u srednje godine sklone su da idealizuju mladost i neko drugo vreme. Osamdesete su za mnoge pedesotogodišnjakinje tiha patnja, godine sa mnogo prednosti. Ipak hrvatska glumica ne misli tako, jer svako vreme je obeleženo prednostima, ali i manama.
-Ne bismo trebali da budemo bahati i u isto vreme težili da imamo besprekorni, recimo ten, i četrdeset godina karijere. Ovim putem pozdravljam estetske hirurge, ali ja bih još jedno vreme igrala na sceni s onim što mi je Bog dao, ma kako nesavršeno bilo- naglašava ona.
– Pre dvadeset godina, iz sadašnje perspektive rekla bih sebi: „Samo napred dušo, volim te i celi svet je pred tobom. Pripremi se i na borbu, ali uživaj u svakom koraku puta. Nemoj da od stabla ne nađeš šumu. I ako zalutaš, uživaj u traženju puta, jer je i to jedinstveno iskustvo i samo tvoje. Nikad ne zaboravi smejati se sa suncem, plesati s leptirima i bos hodati po kiši”.
A kome bi se sada izvinila i zbog čega?
-Nikad mi nije bilo teško reći izvini, prvo sebi pa drugima. Čak mislim da smo se nekad previše izvinjavali, i za šta treba i za šta ne treba. Takvo je bilo i naše vaspitanje. Danas stvari drugačije izgledaju, a treba ići u korak s vremenom (Smeh).
Premijera predstave u Beogradu je zakazana za 18. maj u Operi i teatru Madlenianum, na maloj sceni.Predstava je dobila Prvu nagradu publike na Međunarodnom festivalu monodrame u Bitolju, Makedonija, a publika ju je s oduševljenjem prihvatila.
-Publika ima potrebu ostati posle predstave i pričati sa mnom. Ima potrebu doći ponovo na predstavu. U ne malo mesta sam igrala ponovo i u gledalištu vidim ista lica, a srce mi ogromno. Sve neprospavane noći tokom rada na monodrami, krili ljubav i potpora publike. Hvala im- poručuje Mia, kao i da su joj dalji planovi podređeni uničici, koja bi uskoro trebalo da dođe na ovaj svet.
Zabranjeno prenošenje teksta ili delova teksta bez navođenja izvora i linka Objektiv.rs
Komentari (0)