Pre karantina, uvedenog zbog koronavirusa, takozvani kafići smrti bili su jedinstveno mesto koje omogućava potpunim strancima priliku da se upoznaju i otvoreno razgovaraju o škakljivoj temi – umiranju.
U njima je ljudima dopušteno da o smrti govore potpuno opušteno, bez straha, uz šoljicu kafe ili čaja.
Kako je zaraza počela da se širi, kafići su postali krcati. Ljudi su želeli da razgovaraju o smrti i da sebi bar nekako približe tu temu, iz straha da bi koronavirus mogao da pokosi baš njih.
Ali, kako su kafići, koji postoje u mnogim gradovima sveta, morali da stave katanac na vrata, poslovanje se preselilo na internet platforme, piše Sky News.
Virus ne pravi razliku
Tako Nikol Stenfild, koja drži Taunton kafe smrti u Somersetu koristi Zoom i Facebook live za “čašicu razgovora” sa svojim mušterijama. Ona kaže da je interesovanje za njen neobičan kafić dosta skočilo od kako je otpočela pandemija.
Njene mušterije žele da pričaju o tome kako se proces tugovanja promenio, kao i kako da planiraju “svoj kraj”.
“U ovakvoj situaciji smrt se čini manje apstraktnom, verovatno zbog toga što svakodnevno slušamo o žrtvama u vestima. Ljudi shvataju da treba da govore o smrti dok je to još moguće”, smatra ona.
Njena koleginica Kerolin Dent, koja drži kafić u severnom delu Londona, kaže da su “sva mesta u kafićima rezervirsana nedeljama unapred“.
Dentova ističe da ljudi sve više žele da govore o zabrinutosti zbog moguće smrti, kao i činjenici da to sada može lako da im se dogodi.
“Sada je mnogo više anksioznosti, jer dok nije počela pandemija, smrt je bila tamo negde. Smrt je sada ovde, oko svih nas, i nema diskriminacije“, objašnjava ona.
Poslednji ispraćaj na Zoomu
Mere socijalnog distanciranja uticale su i na održavanje sahrana, te su mnogi preminuli ispraćeni online.
Rebi Mirijam Berger, čiji je deda preminuo od koronavirusa u martu, bila je prinuđena da sahranu prenosi putem Zooma, kako bi familija koja živi rasuta po svetu mogla da isprati voljenog člana.
“Gledajući sva ta lica na ekranu i spoznaja da jedni drugima možemo da vidimo oči zahvaljujući kamerama stvorila je neobičnu prisnost, za koju niste verovali da može da postoji u virtuelnom svetu. Stvorio se neki osećaj zajedništva”, kaže one.
Rebi dodaje da je sahrani njenog dede “prisustvovalo” više od 200 ljudi.
“Mogao si da prelaziš sa stranice na stranicu i vidiš članove porodice i prijatelje koji su tog dana bili uz nas. To je stvarno važno, jer osećaš da nisi sam. Svi oni su uz tebe, iako fizički nisu sa tobom, tu na groblju”, objasnila je.
Online prenos sahrane je mnogo olakšao čitavu situaciju i njenoj baki (96) koja nije morala da putuje do groblja, a mogla je da vidi najmilije i prijatelje koje mnogo voli.
Gledamo smrti u oči
Mirel Hajden pruža podršku i savet porodicama koji proživljavaju smrt nekog bliskog ili su sami na samrti. Ona je takođe vlasnik jednog “kafića smrti” i kaže da se nada da će pandemija pomoći u tome da se ljudi promene.
“Veoma je teško. Vekovima se nismo suočili s ovako nečim. Sada kada gledamo smrti u oči svaki dan ljudi sve više pričaju o tome, jer postaju svesni da to i njima može da se dogodi, bez obzira na godine. Zato žele da razgovaraju o tome, da svoje planove dovedu u red i razmisle ko će brinuti o njihovim voljenima, ako ih više ne bude”, objašnjava ona.
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije – Objektiv.rs
Kako ja da nadjem ovaj kafic na fejsbuku?