Beograd bi uskoro mogao dobiti jedan novi, neobičan muzej – Muzej Lego kockica.
U jednoj mirnoj, povučenoj dedinjskoj vili u blizini bolnice “Dragiša Mišović” posetili smo grupu entuzijasta, koje spaja naizgled nesvakidašnji hobi – kolekcionarstvo i sklapanje ogromnog broja modela od plastičnih kockica – popularnih Lego kocki.
Primili su nas kolekcionari Stanislav Žunjić, Miloš i Vojin Radosavljević. Njihovi gradovi od plastičnih kocki dobrim delom se mogu smatrati muzejskim antikvitetima – vitrina sa najstarijim eksponatima sadrži modele koji su ubedljivo stariji od njihovih vlasnika – potiču iz 1958. godine, a opet vidimo modele ne mnoo drugačije od onih koje sklapaju današnji klinci – vatrogasnestanice, benzinske pumpe, hoteli i višespratnice sagrađeni od kocaka.
Za Miloša i Vojina Radosavljevića kockice su porodična tradicija – njihova deca su već četvrta generacija koja se igra Lego modelima! Nije ni čudo, kada nam pokazuju originalne kutije Lego kockica sa cenama iz Robnih kuća Beograd iz oko 1970. godine. Miloš naglašava da su u njihovoj profesorskoj porodici kutije kockica držane i po kabinetima beogradskih fakulteta, a opšte je poznato da su Lego kocke još od šezdesetih godina prošlog veka pa sve do danas promovisane kao alat za razne profesije, uključujući i arhitekte, kako bi se uz njihovu pomoć prototipi složenih modela lakše vizuelizovali.
Stanislav Žunjić takođe slaže kockice još od ranog detinjstva, a nedavno je pokrenuo inicijativu da više entuzijasta udruži svoje kolekcije, kako bi na izložbenom prostoru od preko sto kvadrata dali mašti na volju i stvorili svet od kockica od kojih deci, pa i starijima koji nisu izgubili mladalački duh za igru, zastaje dah. Stanislav kaže da u našoj zemlji već duže od deceniju funkcionišu klubovi ljubitelja kockica, jedno vreme su nicali kao pečurke posle kiše, grupe hobista su se okupljale uglavnom po opštinskim centrima za kulturu i tržnim centrima da bi prikazivali svoje kolekcije i kreacije. Izložbe su trajaleuglavnom samo jedan vikend i više vremena i energije se trošilo na sklapanje i rasklapanje, nego na uživanje u hobiju i igru. Ono što je uvek nedostajalo, kaže Stanislav, je jedno mesto koje bi služilo kao baza ljubiteljima kockica, gde bi postojala stalna postavka i nova tačka na muzejskoj mapi Beograda. I tako je pokrenuta Kuća kockica, muzej u osnivanju.
U muzeju zatičemo i Zorana Čađenovića, koji gostuje sa svojim originalnim kreacijama. Kaže da ga nikada toliko nije interesovala gradnja standardnih modela, koliko originalne kreacije koje daju mašti na volju. I zaista, vidimo da Zoran gradi bukvalno brda i planine, na čijim vrhovima se okreću vetrenjače sa pravim elektromotorima, a okolo tutnje vozovi na baterije. Odakle toliko kockica za kreacije koje idu preko metar u visinu? Zoran nam otkriva tajnu: entuzijasti su nabavljali kockice u rinfuzu direktno od proizvođača iz Danske, jerje skoro nemoguće kupiti toliko setova u maloprodajii, koliko je potrebno da se zatvori sa sve četiri strane jedna planina od kocaka, obrasla zelenilom.
Miloš ističe kako je jedan od prvih snova svakog odraslog ljubitelja kockica da obnovi modele iz svog detinjstva.
“Kockice su sitne i pojedinačni delovi se lako izgube – ako gusarska sablja padne pod sto pa završi u usisivaču, tu je kraj. Jedan gusar trajno ostaje razoružan i igra više neće biti kao pre – kroz takva razočarenja prošle su nebrojene generacije dece kada se zaigraju sa kockicama. Ali, dolazak interneta je promenio sve. Sada entuzijasti širom sveta formiraju berze na kojima trguju svojim kockicama”, priča Miloš.
Miloš i Vojin su rekonstruisali praktično sve modele koje su imali kao deca.
“Sada je najveći problem gde čuvati sve što je sakupljeno, da ne govorimo o lakoći sa kojom čovek danas preko interneta može nabaviti model koji je nekada kao dete čežnjivogledao u izlogu. Kada sa decom krenemo u sklapanje svih modela, za čas se popuni ceo ležaj dugačak i širok po dva metra”, dodaje Vojin.
Zato naši sagovornici danas slažu svoje modele u vitrine, prave cele diorame u providnim kutijama i planiraju svoj muzej.
Stanislav kaže da je istraživao slične muzeje igračaka po svetu i da je ključ uspeha u efektima i pokretu – ovim plastičnim gradovima treba udahnuti život. Na njegovim stolovima železnica je opremljena daljinskim komandama kojima se menjaju signali na semaforima, pomeraju skretnice, spušta rampa na pružnom prelazu, čak železničke kompozicije mogu ostaviti deo svojih vagona na sporednom koloseku, pre nego što pođu nazad na put. Stanislav kaže da želi mnogo rasvete u ovim malim plastičnim gradovima, kako bismo gašenjem svetla ugledali uverljivu noćnu scenu, a posetiocima će ponuditi mogućnost da vozilima hitnih službi uključuju sirene i rotaciju…
Stanislav dodaje da proizvođač kocaka u Danskoj ima svoje muzejske ogranke, ali, po njegovom mišljenju, previše sterilne. Oni se trude, kaže nam, da u nekakvoj kripti sačuvaju makar po jedan primerak svakog modela, tako da mahom čuvaju nikada otvorene kutije – gde je tu igra, pita se Stanislav.
“Mi želimo, objašnjava nam, da eksponatima udahnemo život tako što će svetovi od kockica iz naše kolekcije biti dinamični, kretati se i svetleti. Naša Kuća kockica ne treba da bude sterilni muzej, već mesto za neprestanu igru”, zaključuje on.
Naši domaćini otvoriće svoja vrata tokom promotivne izložbe prvog vikenda u mesecu, 3. i 4. juna. Za tu priliku ulaz u Kuću kockica, na adresi Užička 58 u Beogradu, biće slobodan, za punoletne posetioce kao i za decu u pratnji roditelja.
Izvor: Objektiv.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)