Katarini Šarić od stresa je počeo porođaj tri meseca pre termina. Bebu je rodila kod kuće, niko nije verovao da će preživeti.
– Tog kobnog 17. marta 2004. bila sam kod kuće, u šestom mesecu trudnoće. Tada sam već imala ćerku od tri godine. Bile smo same, suprug je radio. Na televiziji sam čula da se desio napad na Srbe u Kosovskoj Mitrovici… Mislila sam neće stići do nas. Bila sam u dvorištu kad sam čula viku – ovako za Informer započinje svoju ispovest Katarina Šarić (40) iz Orahovca, koja je 17. marta pre 19 godina rodila ćerku Teodoru na dan kada su Srbi na Kosovu i Metohiji doživeli, malo je reći, golgotu.
Imala je samo 22 godine kada su oko nje paljene kuće, prebijane komšije, ljudi proterivani iz svojih domova… To je bio dovoljan okidač da joj porođaj krene tri meseca pre termina.
– Dobila sam bolove u tri sata posle ponoći. Krenuo je porođaj, moja svekrva je bila tu… Otrčala je do prvih komšija, koji su bili Nemci. Oni su zvali policiju, koja je došla tek oko šest ujutru…
Kaže, prebacili su je u bolnicu, ali tamo su joj rekli da nemaju ni sredstava ni inkubator i poslali su je u Prištinu u pratnji Kfora, sa prevodiocem.
Umesto kazne dobili nagradu
Prema rečima profesorke srpskog jezika u Orahovcu Olivere Radić, u ovom mestu je ostalo svega 245 Srba. Većina su stariji ljudi, dece je svega 53. Osnovna škola ima samo 35, a gimnazija osam učenika.
– U Orahovcu posle 1999. ništa nije isto, ali je postojala nada. Posle 17. marta 2004. nada je polako nestala jer su pred očima međunarodnih snaga Šiptari uništili čitavu ulicu, prebili ljude, spalili konak Crkve Svete Nedelje u Brnjači… U toj ulici više nema Srba, i gotovo da nema kuće koja je srpska… Izmičući pred strahom, Srbi su prodali domove. I od tada se bojim da u prividnom miru mogu, kad im politika diktira, jurnuti na nas, iako život izgleda normalan i trudimo se da živimo u naša dva paralelna sveta. Međunarodna zajednica ih nije kaznila, već ih je nagradila, a to nas plaši – kaže profesorka Radić.
– Međutim, ja nisam želela da idem u Prištinu i na svoju ruku sam se vratila kući. Hteli su da mi obezbede helikopter da bi me prebacili u Mitrovicu, ali javljeno je da tamo ne sme da sleti, jer niko neće znati da je u njemu trudnica i postoji mogućnost da bude pogođen. Za to vreme sam se već porodila kod kuće – seća se Katarina.
Srećan ishod
Kaže, nije verovala u srećan ishod.
– Doveli su doktorku, koja je prerezala pupčanu vrpcu. Rekli su mi da je dete mrtvo. Ali Bog nije hteo tako, ona je bila živa. Počela je da diše, a onda su nas prebacili u Prizren. I dan-danas se sećam te kolone. Prvo je išao tenk, pa Crveni krst, zatim Hitna pomoć u kojoj smo bile beba i ja, pa Kfor – priča Katarina.
Ipak, ni po dolasku u Prizren Katarininim mukama nije bilo kraja. Bolnica je bila puna Albanaca, a onda je ugledala pravi horor: sobu punu žrtava orkestriranog pogroma.
– U Prizrenu su sve bili Albanci, nisam im uopšte verovala. Bila sam uplašena, a svekrva i suprug su morali da se vrate kući. Ostala sam sama s bebom. Tada sam sebi rekla: “Možda si pala u vatru, ali nećeš dozvoliti da izgoriš.” Smestili su me u jednu sobu gde su bili samo Srbi. Obezbeđenje je bilo ispred vrata, a moju bebu su odneli u inkubator. U toj sobi su bili isprebijani Srbi, krvavi i u zavojima – priseća se Katarina.
Kada je ušla u tu sobu užasa, ljudi su se uplašili jer su mislili da je Albanka. Kada su shvatili da nije, ispričali su joj kako su ih tukli čime god su stigli.
– Tu sam bila dva dana, nismo smeli ni na prozor da privirimo, jer ako saznaju da smo tu, baciće bombu – priseća se Katarina.
Bolnica u Skoplju
Posle dva dana hteli su da je prebace u Beograd helikopterom, ali su se predomislili i poslali su je u Skoplje u pratnji albanskog lekara i sestre. A onda su se nazirali novi problemi. Kada je stigla u skopsku bolnicu, hteli su samo da prihvate bebu, a da joj ona dolazi u posetu. Međutim, kako kaže, zahvaljujući albanskom lekaru, i ona je dobila mesto u bolnici, gde je ležala dva meseca i 10 dana. Beba je po rođenju imala 970 grama i morala je da bude u inkubatoru.
– Novinari su se skupljali tada da me slikaju, a u posetu mi je došla srpska ambasadorka, koja mi je kupila odeću za bebu, “pampers” i telefon da bih se čula sa svojima kod kuće. Kolo srpskih sestara je takođe dosta pomoglo – priseća se ona.
Sada, 19 godina kasnije, zgrade i mostovi su ponovo izgrađeni, ali strah i dalje živi.
– Kad se setim tog 17. marta, u mojim grudima nešto zatreperi, ali srećna sam kad vidim moju Teodoru da je živa i zdrava. Kako kažu naši ljudi: “Nikad se to ne zaboravlja, ali ipak prođe.” To je bilo vreme kada je najteže bilo biti Srbin. Čovek se navikne na sve, a mi smo se navikli na strah. To je nama rutina, svakodnevnica, tako je… Mi moramo tako, a voleli bismo da ne moramo – završava Katarina svoju potresnu priču.
Hronologija pogroma u martu 2004. godine 15. mart
* albanski teroristi ranili su dečaka Jovicu Ivića, koji je u teškom stanju prevezen u bolnicu u Kosovskoj Mitrovici. Ovaj događaj izazvao je proteste Srba, a došlo je i do incidenata sa lokalnim Albancima;
16. mart
* blokiran put Priština-Gnjilane, a pripadnici UNMIK policije blokirali su Ibarski most, koji razdvaja južni i severni deo grada, u nameri da preduprede eventualne sukobe;
17. mart
* U popodnevnim časovima nekoliko hiljada Albanaca stiglo je u selo Čaglavica. Na ulazu u selo naišli su na kordon pripadnika Kfora, koji su uspeli da probiju. Koristeći “Molotovljeve koktele”, zapalili su desetak srpskih kuća i više automobila. Došlo je do evakuacije žena i dece. Slični napadi su se dešavali i u ostalim srpskim selima;
18. mart
* Oko 11.00 sati započeo je napad albanskih ekstremista na Srbe u Obiliću, a neredi su se proširili i na ostale delove;
19. mart
* Deo stanovništva pronašao je smeštaj kod rođaka, dok je Crveni krst prihvatio oko 120 lica. Pored navedenog, 23. marta pripadnici Kfora su u Gračanicu iz vojne baze u Prištini i iz Obilića, evakuisali oko 200 Srba;
20. mart
* nastavljena je evakuacija Srba iz njihovih kuća;
Izvor: Informer
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)