Za Engleze, gde je 80-ih godina prošlog veka ostavio lep trag igrajući za Luton, koga je čak i golom u poslednjim minutima poslednjeg kola spasao ispadanja iz elite, bio je poznat kao Rado. U Španiji, u kojoj se proslavio i dostigao fudbalski, trenerski i životni vrhunac, dovoljno je bilo reći samo Antić. Ili – Radomir. U Srbiji, gde je 22. novembra 1948. krenuo njegov životni put, iz malog banatskog mesta Žitište, gde je šest decenija kasnije iz fudbalskog haosa fudbalski ujedinio naciju i odveo je na Mundijal, znali su ga i, tako karakteristično, kao Antaru…
Rado, Radomir, Antić ili Antara – njegovo ime zauvek će ostati upisano, biće istaknuto na posebnom mestu, naročito u španskom fudbalu. Kao fudbaler, trener, selektor, poslednjih godina komentator i analtičar, imao je i još jedan, jedinstven i univerzalan nadimak – Mister. Mister fudbal. On govori dovoljno.
Radomir Antić je jedna od najvažnijih figura u istoriji Atletiko Madrida. Bio je “Simeone pre Simeonea” – ali samo po rezultatima, jer je njegov Atletiko, finansijski siromašnoji nego ovaj današnji, igrao lepši, “bogatiji” fudbal.
U čuvenoj sezoni 1995/96 uradio je nešto što ni Simeone sigurno neće uspeti, njegov tadašnji igrač – nadmašio je Real i Barselonu lepotom igre, čistim fudbalom. I osvojio duplu krunu, prvu i jedinu u istoriji kluba.
Sastavio je Antić, koji pre toga vodio “samo” tri kluba, ali jedan od njih zvao se Real Madrid (uz Saragosu i Ovijedo), ekipu od fudbalera koji ne da nisu pripadali svetskom vrhu po individualnoj klasi, već su bili daleko od njega.
Golmana Hosea Fransiska Molinu, štopera Santija Deniju i desnoga beka Delfija Geliju uzeo je iz Albasetea, napadača Luba Peneva iz Valensije, a doslovno je izmislio Milinka Pantića, desetku, apsolutno ključnog čoveka šampionskih dana, kojeg je početkom 90-ih upoznao u Partizanu (radio kao pomoćni trener), a doveo iz grčkog Panioniosa.
Pantić je bio toliko anononiman da je, po kasnijem Antićevom svedočenju, kontroverzni gazda kluba Hesus Hil prilikom angažmana upitao trenera:
“Je li ovo neki tvoj?”
“Uzmi ga, a ja ću ga plaćati od svoje plate”, odgovorio mu je Antić.
Hil je ipak plaćao Pantića, za koga je godinu kasnije naložio da mu se podigne spomenik (nalazi se u klupskom muzeju), a jedna žena i dan-danas ostavlja cveće u uglu terena, kod korner zastavice, kao oda legendarnim kornerima srpskog fudbalera. Tradicija se sa “Visente Kalderona” prenela čak i na novi Atletikov dom, “Vanda Metropolitano”.
“Imali smo napadače poput Kika i Peneva, koji su često leđima okrenuti golu, i znalo se da ćemo dobijati puno faulova oko šesnaesterca. Trebao nam je neko ko dobro izvodi slobodne udarce. Znali smo i koliko su Kaminero i Simeone dobri u prekidima, da se nađu gde treba i postignu gol. Trebao nam je neko ko dobro izvodi kornere”, objasnio je Antić dovođenje Pantića i sklapanje šampionskog mozaika.
Legenda kaže da je njegov prvi (pravi) pik bio Robert Prosinečki, kojeg je tri godine ranije doveo u Real Madrid, iz Crvene zvezde.
Prosinečki je, međutim, prešao u Barselonu, a u Atletiko je stigla njegova kopija…
“Da sam ja došao, a ne Pantić, možda Atletiko ne bi osvojio duplu krunu”, objasnio je Prosinečki.
Sezona je krenula, Atletiko je u prvih devet kola primio dva gola, a navijači su bili oduševljeni.
“Antić – rođen u Argansueli”, pisalo je na transparentu kojim se simbolizovala njegova pripadnost klubu. Argansuela je, naime, industrijski deo Madrida, oblast koju seče put M-30, koja je prolazila ispod jedne od tribina “Visente Kalderona”.
Atletiko je osvojio duplu krunu, Antić ostao još dve sezone, a na klupu se još dva puta vraćao. Čak i kada su, 2000, “kolćonerosi” pod Antićem ispali iz lige, navijači su u suzama skandirali njegovo ime.
Ostavio je, pre i posle toga, trag i na klupama Reala i Barselone, iako nije osvajao trofeje. Na “Santjago Bernabeuu” je 1991. nasledio Alfreda di Stefana i postao treći jugoslovenski trener koji je vodio Real, nakon trenerskih ikona nad ikonama, Miljana Miljanića i Vujadina Boškova.
Antić je doveo Luisa Enrikea i Prosinečkog, koliko-toliko spasio već propalu sezonu i zadobio poverenje čelnika da nastavi posao. U narednoj sezoni je smenjen, iako je Real bio prvi na tabeli sa čak sedam bodova prednosti i igrao je odličan fudbal. Glavni razlog nikad nije saopšten, o njemu se šaputalo – “kraljevski klub” je tražio poznatije ime na klupi od tada još nedovoljno afirmisanog Antića.
Našao ga je u Leu Benhakeru, koji se zadržao samo šest meseci i nije osvojio nijedan trofej – uspio je, dakle, da prokocka Antićevu razliku.
Više od decenije kasnije, nakon istorijskih dostignuća sa Atletikom, Antić se vratio na velika vrata – preuzeo je Barselonu od Luisa van Gala.
PRIČA KOJA ĆE VAS RASPLAKATI! Ana Antić otvorila dušu, bila je uz oca do poslednjeg trenutka!
Ostao je pola sezone, nije osvojio trofej, jer je Primera već bila izgubljena, a pohod Katalonaca na Ligu šampiona zaustavio je tada moćni Lipijev Juventus – u produžecima četvrtfinalnog revanša.
Antić je, međutim, uradio jednu krucijalnu stvar, koju će Barsa u narednim godinama žestoko eksploatisati – afirmisao je Ćavija, dao mu potpunu slobodu u igri, a šansu da debituje pružio je Inijesti. Nova Barsina istorija je krenula, bez Radomira – nastavili su je Rajkard i Gvardiola.
Uvek dostupan, gradio je identitet
Poslednje Antićevo zapaženo trenersko dostignuće bio je uspeh sa reprezentacijom Srbije, koju je 2010. odveo na Mundijal – prvo veliko takmičenje, jedno od samo dva u 14 godina na koje se plasirala kao samostalna država.
U Južnoj Africi je pobedio Nemačku, izgubio od Gane i Australije, nije prošao u osminu finala, ali šta je zapravo uspio da uradi, kakav je napravio uspeh, bilo je jasnije tek kada je otišao, i kakvi su sve rezultati usledili…
Pratite nas i na društvenim mrežama Facebook i Instagram – Objektiv.rs
Trenerske tragove Antić je, na kraju karijere, ostavio i u Kini, gde je vodio Šandong i Hubei. Njegov prvi trenerski izlazak van Španije, te profesionalni boravak u četvrtoj zemlji van Srbije (igrao u Španiji, Engleskoj i Turskoj) ostavio je toliki utisak na njega da je to često spominjao u intervjuima:
“Privilegovan sam što sam stigao da upoznam još jednu, i to tako veličanstvenu kulturu kao što je kineska.”
Radomir Antić je u poslednjih deceniju i po bio čest gost na novinskim stranicama – uvek dostupan, uvek raspoložen, uvek profesionalan, pa čak i dan uoči pomenutog revanša četvrtfinala LŠ sa Juventusom, 21. aprila 2003, dok je vodio Barselonu.
Antara je tada, ali i mnogo kasnije, stručno, slikovito i efektno komentarisao aktuelna zbivanja u španskom i evropskom fudbalu, najavljivao derbije, predviđao trendove…
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije – Objektiv.rs
Često je u tim analizama koristio izraz – kultura igre.
Sklonost ka kulturi, ka umetnosti, uvek je pokušavao na sebi svojstven način prenese na fudbalski teren, a u svaki klub koji je vodio želio je da ugrad poseban identitet.
Uspeo je, u Atletiko Madridu, uspio je čak i u Realu i Barseloni, iako se zadržao kratko, a nisu mu toliko verovali.
To je bio Radomir Antić.
ODLIČNO RASPOLOŽEN! Mihajlović se prvi put obratio posle pobede protiv leukemije! (VIDEO+FOTO)
Komentari (0)