Kada odrastaš u dobu evropskih neuspeha i tragičnih poraza, sa godinama polako gubiš nadu da će ikada tvoj klub igrati u Ligi šampiona.
Iskreno, zavideo sam navijačima Partizana te 2003. godine kada su preko Njukasla izborili fudbalsku elitu i sa improvizovanom lopticom od čarapa igrao za Zvezdu u lampom obasjanom sobnom stadionu maštao kako Žigić i Pantelić ruše Real na punoj “Marakani”.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
U vremenu pre kompjutera i igrica, mašta i kreativnost bila je mnogo veća nego danas, pa se i žreb pravio sa papirićima u kevinoj činiji i tako sam bar na momente bio deo te famozne Lige šampiona.
Ipak, novu nadu mi je dao dvomeč Zvezde protiv Rendžersa, sada već pomalo davne 2007. godine.
Tinejdžer koji pare za užinu čuva kako bi kupio kartu u subotu za meč protiv Smedereva i u Igora Burzanovića gleda kao idola, ne može, a da ne proba da uđe u kladionicu kako bi pogledao prenos iz Glazgova.
Ipak, pošto mi sreća u tim godinama uglavnom nije bila saveznik, bivam najuren iz lokala od strane namrgođenog brke sa cigarom u ustima koji prilično nerazgovetno mrmlja sebi u bradu pretivši nam batinama ako se opet pojavimo, pa smo utakmicu nekako gledali kroz prozor kladionice.
Bomba Filipa Đorđevića sa 35 metara se i dan danas prepričava u društvu zagriženih ljubitelja fudbala, ali onaj gol španskog patuljka po imenu Naćo Novo boli i 15 godina kasnije.
Sećam se da smo u finišu pre pomenutog gola već pravili računice i već imali viziju kako sledećeg utorka sigurno ulazimo u Ligu šampiona i vraćamo “grobarima” milo za drago, ali kao i obično (čitaj Strazbur) sreća uvek okrene leđa na kraju.
Dobro, šta sad, ništa nije gotovo. Tu je revanš, tu je Basta, Koroman, Milijaš, onaj Barkos, ma, prolazimo ih…
Naravno, nismo prošli, ali loženje pred taj meč bilo je za mene nešto poput adrenalinskog šoka.
Puna “Marakana”, karte kupljene od tapkaroša, znojavi ljudi jedni drugima na leđima, nekome možda zvuči kao siguran doživljaj paničnog napada, ali ni to nije za svakoga.
Burzanović, crnogorska lenština ili podgorički Maradona je u prvom napadu imao šansu karijere, šansu da već na startu slomi tvrde “pandure” iz Glazgova, međutim, nije uspeo da savlada golmana iz idealne šanse.
Ostatak meča je prolazio u nadanju i čekanju tog je**nog gola, koji nikada nije došao.
Zvezda po ko zna koji put nije ušla u Ligu šampiona, obaveze u domaćem prvenstvu postale su prioritet, a Igor Burzanović je postao osoba na čiji pomen te nešto preseče u stomaku.
Žreb od papirića i improvizovana loptica u sobi su ponovo moja realnost, bar do narednog leta i novih kvalifikacija.
Piše: Ime poznato redakciji
BONUS VIDEO:
Komentari (0)