Jašar Ahmedovski je jedna od najvećih zvezda u istoriji domaće muzike, ali tokom svih decenija karijere uspeo je da sačuva svoju privatnost od javnosti. Retko daje intervjue, a i kada to učini, ne želi da priča mnogo o privatnim temama.
Ipak, u jednoj emisiji otvorio je dušu i otkrio mnoge dosad nepoznate detalje iz svog života, piše u listu Objektiv.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Ovo će mnoge ŠOKIRATI: Jašar otkrio NEPOZNATE detalje sa početka karijere Tošeta Proeskog
Da li ti je Halid Bešlić pomogao na početku karijere?
“Nije, on je meni samo rekao gde ima slobodno mesto gde bih mogao da uletim. Ne znam odakle ta informacija da mi je pomogao. Halid je tada takođe bio kafanski pevač. Kada sam ga upoznao, tada sam imao možda 15 godina, i on je pevao u Sarajevu u nekom restoranu u bašti. Kada sam uzeo mikrofon i otpevao par pesama, to je bilo krcato, na ogradi su stajali ljudi. On je pitao: „Brate, odakle si ti, da li je ovo moguće?”. Upravnik tog restorana je tada hteo da ja pevam tu sa njim, pa je Halid rekao: „Da je pevačica, pa ajde, ali pošto je on pevač, ne možemo zajedno”. Ubrzo potom upoznajem Šabana Šaulića, on mi je uradio prve pesme, i prelazim u Beograd.
Da li je popularnost tada podrazumevala i piće?
Alkohol nisam popio do 16. godine. Kada sam došao u Beograd, ušao sam u takvo društvo, tada sam pio vince, ponekad pivo. Preterivalo se nekad, moram da budem iskren. To je bilo pomodarstvo, bili smo toliko traženi i popularni osamdesetih, pa je moralo da se desi da bude pića, nekad isti.”
Ti si bio velika zvezda kada je tvoj brat Ipče poželeo da peva. Da li si mu bio najveća podrška?
“Naravno da da. Kao mali, učio sam ga da peva tercu, kada je on imao samo osam godina. Bio sam mu uzor. On je bio toliko talentovan i da je poživeo, nema granice šta je mogao da postigne. Kao mali pevao je rok muziku, žao mi je što nema snimaka i ne mogu to da dokažem.”
Kako to da nije postojala sujeta i neko takmičenje između vas?
“U životu nisam tako razmišljao. Meni je toliko bilo drago kada su njega hvalili da bolje peva, to mi je bio samo kompliment za mog mlađeg brata. Ni prema kolegama nisam imao takav odnos, uvek sam gledao kakav sam ja, što bih se zamarao sa drugima. Neka bude bolji ko god, meni sa Ipčetom to stvarno nije važno. On je uvek bio moj ponos, jer sam ga ja doveo u Beograd i upoznao ga sa Radetom Vučkovićem i kasnije sa Novicom Uroševićem. I onda dolazi do kobnog događaja u kome on gubi život 1994.”
Koliko vreme leči tu bol?
“Ta bol zaista nikada neće nestati. Prvog trenutka je šok, toga se ja ni ne sećam, te prve tri, četiri godine kao da sam bio u nekoj magli. Taj najveći bol se smanji posle tri, četiri ili pet godina. Onda ostaje patnja, koja će ostati do kraja života. Od tada se ne družim sa mnogo ljudi sa estrade. Tada sam se razočarao u mnoge kolege. Od tada se i moj život preokrenuo za 180 stepeni, deset godina nisam nigde ni izlazio. Nisam popio nijednu kap alkohola. Retko se družim sa pevačima i pevačicama, jedino sa Gocom Božinovskom sam ostao dobar, i sa bratom Raletom, naravno. Takođe, Saša Popović je čovek kog jako dugo poznajem, ranije smo svako veče bili na bilijaru kod njega. Kada sam rešio da se venčavam, pitao sam ga da mi bude kum. Nisam uzeo njega za kuma zato što je on direktor „Granda”, meni to nije bilo potrebno. Većina moje karijere nikada nije ni bila vezana za njegovu izdavačku kuću.”
Piše: Goran Jovanović
Ostatak emotivne ispovesti pročitajte u štampanom izdanju Objektiva.
Komentari (0)