Razgovor o smrti jedan je od onih koje roditelji najradije odlažu. Teško je pronaći prave reči kada ni odrasla osoba ne zna uvek kako da objasni sopstvenu tugu. Kada pitanje postavi dete, situacija postaje još složenija jer ono smrt ne razume na isti način kao odrasli.
Deca se sa pojmom smrti susreću mnogo ranije nego što mislimo – kroz crtaće, priče i razgovore sa vršnjacima. Međutim, znati da smrt postoji nije isto što i razumeti da je konačna. Zato, kada porodica izgubi blisku osobu, razgovor treba prilagoditi uzrastu deteta i njegovom načinu razmišljanja.
Prvo treba objasniti šta smrt znači
Stručnjaci izdvajaju četiri važna koncepta – smrt je nepovratna, telesne funkcije prestaju, sva živa bića jednog dana umiru i smrt ima fizički uzrok. Većina dece ovo počinje da razume između pete i sedme godine.
Detetu se može jednostavno objasniti da živa osoba diše, jede, spava, kreće se i oseća, dok nakon smrti telo više ne obavlja te funkcije.
Važno je i jasno mu staviti do znanja da njegove misli, reči, ponašanje ili svađa nisu mogli da izazovu smrt bliske osobe.
Nemojte reći da je osoba “zaspala”
Odrasli ponekad koriste izraze poput “baka je zaspala” ili “otišao je zauvek” kako bi ublažili težinu razgovora. Međutim, dete ih može shvatiti doslovno.
Ako mu kažete da je neko „zaspao“, može početi da povezuje spavanje sa smrću i da se plaši da se neće probuditi. Zato je bolje koristiti jednostavne i konkretne reči poput: “Umro je”, “Njegovo telo više ne radi” i “Neće se vratiti”.
Ne morate sve objasniti odjednom
Dete može pitati gde je preminula osoba, da li je boli, kada će se vratiti ili da li će i roditelji jednog dana umreti. Roditelj ne mora da ima spreman odgovor na sve.
Najbolje je odgovarati na ono što dete zaista pita. Isto pitanje može postaviti više puta, što je jedan od načina na koji deca obrađuju teške i nove informacije.
Recite detetu da ste tužni
Roditelji ponekad kriju suze kako ne bi dodatno uznemirili dete, ali je korisno pokazati mu da su različite emocije normalne.
“Tužna sam zato što je baka umrla. Mnogo sam je volela i nedostaje mi”, primer je rečenice koja detetu daje reči za ono što možda i samo oseća.
Ipak, dete ne bi trebalo da postane osoba koja teši odrasle. Važno je da i dalje oseća da je roditelj sposoban da brine o njemu i da svakodnevni život može da se nastavi.
Dajte mu izbor kako će se oprostiti
Ne želi svako dete da ide na sahranu i ne treba ga prisiljavati ako to ne želi.
Oproštaj može izgledati drugačije – dete može da nacrta nešto, napiše pismo, pogleda fotografije, ispriča omiljenu uspomenu ili sa porodicom posadi drvo ili cveće u znak sećanja.
Vratite se svakodnevnoj rutini
Posle smrti bliske osobe porodični život se menja, ali je korisno, koliko god je moguće, vratiti poznatu rutinu. Spavanje, obroci, škola, igra i druge svakodnevne aktivnosti detetu daju osećaj sigurnosti i predvidljivosti.
Nastavak svakodnevnog života ne znači da je porodica prestala da tuguje, već pokazuje detetu da je moguće istovremeno osećati tugu i nastaviti sa životom.
Deca ne tuguju uvek kao odrasli
Dete može plakati, a nekoliko minuta kasnije želeti da se igra. Može razgovarati o smrti, pa iznenada promeniti temu. To ne znači da mu nije stalo.
Tuga se kod dece može pokazati kroz probleme sa spavanjem, promene apetita, povlačenje, pad školskog uspeha, strah od odvajanja, razdražljivost, agresivnost ili ponašanje karakteristično za mlađi uzrast.
Ne postoji jedan “pravilan” način tugovanja. Reakcija zavisi od uzrasta, odnosa sa preminulom osobom, okolnosti smrti i temperamenta deteta.
Kada je vreme za stručnu pomoć?
Tuga sama po sebi nije bolest, ali ako problemi sa spavanjem, školom, strahovima, povlačenjem ili ponašanjem dugo traju i ozbiljno ometaju svakodnevni život, razgovor sa psihologom ili terapeutom može biti od pomoći.
Škole i vrtići takođe mogu biti prvi korak, posebno ako imaju psihologa ili pedagoga koji može da preporuči odgovarajuću podršku.
Najvažnije je da dete zna da sme da pita
Ne postoji savršena rečenica kojom se detetu može objasniti smrt. Razgovor se obično ne završava jednim odgovorom, a pitanja se mogu pojavljivati i mnogo kasnije.
Najvažnije je da dete zna da sme da pita. Iskrenost, jednostavne reči i osećaj sigurnosti korisniji su od pokušaja da se smrt predstavi kao nešto manje ozbiljno nego što jeste.
Dete ne mora odmah da razume sve što se dogodilo. Dovoljno je da dobije odgovor koji može da razume u tom trenutku i prostor da se razgovoru vrati kada bude spremno.
Komentari (0)