Iranska delegacija za prvi krug pregovora od kada je uspostavljeno primirje sa SAD u Islamabadu doputovala je avionom pod nazivom „Minab 168“, nazvanim uglavnom po mladim školarkama koje su poginule u američkom bombardovanju na početku rata.
Taj naziv je bio signal i žalbe i odlučnosti, predstavljajući pregovore kao deo sukoba u kojem je Teheran već pretrpeo ogromne gubitke.
Takvo predstavljanje pomaže da se objasni kako su iranski zvaničnici pristupili razgovorima i kako vide trenutni zastoj.
Umesto pregovora iz pozicije slabosti ili hitnosti, oni diplomatiju vide kao nastavak borbe za koju veruju da su je izdržali bez gubitka svojih ključnih prednosti, ukazuje u analizi za Gardijan Sina Tusi, saradnik Centra za međunarodnu politiku, gde se njegov rad fokusira na odnose SAD i Irana, američku politiku prema Bliskom istoku i nuklearna pitanja.
Iz iranske perspektive, vojni pritisak nije slomio njihovu poziciju. Njihove glavne poluge uticaja ostaju: zalihe obogaćenog uranijuma, blokada Ormuskog moreuza i njegove globalne ekonomske posledice, kao i ratni bilans u kojem su izdržali više od 40 dana kontinuiranih američkih i izraelskih udara, dok su istovremeno uzvraćali napadima širom regiona raketama, dronovima i preko saveznika u Iraku, Libanu i Jemenu.
Ovo je u oštrom kontrastu sa preovlađujućim pretpostavkama u Vašingtonu, gde je fokus na tome kako bi pritisak mogao da ubrza iranske ustupke.
Iran, međutim, deluje spremniji da sačeka, zadrži svoje ključne poluge moći i teži širem strateškom dogovoru koji povezuje njegov razvoj i prosperitet sa razvojem i prosperitetom Persijskog zaliva, a time i globalne ekonomije.
Ta razlika odražava dublje neslaganje u tome kako svaka strana razume tok sukoba. Za američke kreatore politike, centralno pitanje je koja kombinacija vojnih i ekonomskih sredstava može da natera Iran na pomeranje u vezi sa dalekosežnim zahtevima, uključujući ograničenja njegovog nuklearnog programa, raketnih kapaciteta i regionalnih savezništava.
Za iranske donosioce odluka, pitanje je da li ti zahtevi podrazumevaju odricanje od onoga što oni smatraju ključnim stubovima bezbednosti.
Ta zabrinutost se dodatno učvrstila nakon rata. Više nego ranije, sposobnost Irana da remeti Ormuski moreuz, zajedno sa njegovim nuklearnim kapacitetom, raketama i mrežom regionalnih saveznika, u Teheranu se ne posmatra kao pregovaračka karta, već kao temeljni izvor moći i bezbednosti.
U tom pogledu, američko ublažavanje sankcija smatra se reverzibilnim, dok bi odricanje Irana od svojih poluga moći moglo da pozove na još veći pritisak, eskalaciju i rat.
Cilj, dakle, nije toliko u tome koje ustupke Iran može da ponudi, već u tome da obezbedi priznanje kao legitimni bezbednosni akter u preoblikovanom regionalnom poretku.
Kijan Abdolahi, glavni i odgovorni urednik novinske agencije Tasnim, koja je povezana sa Islamskom revolucionarnom gardom, opisao je iransko tumačenje američkog pristupa vrlo oštrim terminima.
„Kada možemo da vodimo rat protiv Irana i nateramo ga na predaju, zašto bi uopšte bilo potrebno pregovarati?“, rekao je on, tvrdeći da svaki sporazum „podrazumeva oblik priznanja“ Islamske Republike, što Vašington, prema njegovim rečima, želi da izbegne ostvarivanjem svojih ciljeva kroz rat.
Prema viđenju Abdolahija, Vašington je ušao u rat očekujući da će vojna sila razmontirati iranske nuklearne i raketne kapacitete, zapleniti zalihe obogaćenog uranijuma, izazvati promenu režima ili naterati Teheran da prihvati uslove „bezuslovne predaje“. Pregovori bi, ako bi uopšte usledili, došli tek nakon što bi Iran bio sveden na prihvatanje tih uslova.
Nedavni signali iz Vašingtona dali su iranskim zvaničnicima malo razloga da veruju da je ta procena bila pogrešna ili da se nužno promenila.
Nakon što prvi krug pregovora u Islamabadu nije doneo dogovor, Donald Tramp je jasno stavio do znanja da ne traži kompromis. „Ne želim 90 odsto, ne želim 95 odsto“, rekao je. „Želim sve“.
I pored toga, članovi iranske delegacije u Islamabadu tvrde da su u pregovore ušli iz pozicije percipirane snage.
Po njihovom viđenju, rat nije proizveo odlučujući pomak koji je Vašington očekivao, već je učvrstio uverenje da Iran može da izdrži gotovo sve što SAD i Izrael mogu da mu nametnu, osim kopnene invazije, uz očuvanje svojih ključnih poluga moći i da svaki sporazum mora da odražava tu ravnotežu, a ne da je poništava.
Kakav bi dogovor Iran mogao da prihvati i dalje ostaje nejasno. Obezbeđivanje priznanja onoga što smatra svojim pravom po Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja da obogaćuje uranijum dugo je bila ključna crvena linija, i nema mnogo naznaka da je Teheran spreman da se toga odrekne.
U najboljem slučaju, mogao bi da prihvati de fakto moratorijum na nekoliko godina dok obnavlja svoju nuklearnu infrastrukturu, potencijalno uz regionalni model konzorcijuma koji bi proizvodio nuklearno gorivo u Iranu za njega i susedne zemlje.
U tom kontekstu, Madžid Šakeri, savetnik predsednika parlamenta Mohamada Bagera Galibafa, koji je predvodio iransku delegaciju u pregovorima u Islamabadu, opisao je prvi krug kao pre svega evaluacioni, u kojem su obe strane testirale jedna drugu, a ne odmah išle ka kompromisu.
On je ukazao na ključni problem na američkoj strani: delegacija nije imala jasne ciljeve niti ovlašćenje za donošenje odluka, iako su, prema njegovom viđenju, postojala izvodljiva rešenja. Izjava potpredsednika Džej Di Vensa da je američki tim morao da se konsultuje sa Trampom više od deset puta tokom celodnevnih razgovora, čini se da ide u prilog toj tvrdnji, dok iranska strana tvrdi da je imala puna pregovaračka ovlašćenja.
Šakerijeva ukupna ocena bila je uzdržana: prvi krug pregovora u Islamabadu nije bio ni jasan neuspeh ni uspeh, i niko nije očekivao trenutni proboj.
I pored i posle pregovora, Tramp je krenuo ka eskalaciji, najavljujući pomorsku blokadu iranskih luka. U danima koji su usledili, situacija je postala još nestabilnija.
Nakon primirja u Libanu, Iran je delimično ponovo otvorio Ormuski moreuz, u skladu sa svojim ranijim stavom da će pristup biti vezan za šire regionalno primirje.
Međutim, Vašington je odbio da ukine sopstvenu blokadu, pa je Teheran brzo promenio kurs i ponovo zatvorio moreuz. Iako je sprovođenje američke blokade neujednačeno, pa neki tankeri povezani sa Iranom i dalje prolaze, američko zaplenjivanje jednog iranskog teretnog broda predstavljalo je veliku eskalaciju, na koju je Teheran zapretio odgovorom.
Iran još nije potvrdio da li će učestvovati u novoj rundi pregovora u Islamabadu, što pokazuje koliko je trenutna pauza u sukobima krhka i lako reverzibilna.
U vezi sa američkom blokadom, Teheran deluje uveren da može da izdrži pritisak. Iranski analitičari poput Šakerija ukazuju na to da se nafta i dalje prodaje iz plutajućih skladišta, da postoje velike kopnene zalihe i alternativni pravci koji su pripremani godinama.
Još važnije, blokada otkriva strateški paradoks za SAD. Kako bi suzbio iransko ometanje Ormuskog moreuza, koje podiže globalne cene energije, Vašington sada cilja i iranski izvoz nafte, dodatno zatežući tržišta i time pojačavajući upravo onu dinamiku koja Iranu daje polugu moći.
Iz perspektive Vašingtona, to može izgledati kao pokušaj pojačavanja pritiska ili makar signal odlučnosti Trampa. U Teheranu se to tumači drugačije. Iran veruje da može bolje da izdrži pritisak čak i potpuno sprovedene blokade, dok će globalne ekonomske posledice, posebno ako se kombinuju sa poremećajima u Ormuskom moreuzu, brže rasti za SAD i njihove partnere.
Šire gledano, ovaj potez u Teheranu dodatno podstiče sumnje da li Vašington uopšte traži pregovaračko rešenje ili samo eskalira u nedostatku boljih opcija.
U tom viđenju, Tramp je uhvaćen između toga da ponovo pokrene skupi rat i pregovora koji možda ne donose mnogo. Vremenom, uz rizik da se sukobi prošire na Crveno more i širu energetsku infrastrukturu Persijskog zaliva, iranski zvaničnici veruju da će njihova pozicija samo jačati.
Nakon rata koji vide kao egzistencijalni sukob sa SAD i Izraelom i u kome su, kako tvrde, izdržali, iranski zvaničnici ne vide razlog za žurbu ka velikim ustupcima.
Prioritet nije sveobuhvatan sporazum, već smanjenje rizika od rata uz očuvanje ključnih izvora moći – od Ormuza do nuklearnog programa.
Kratkoročno, to može značiti samo produžavanje primirja, a ne postizanje suštinskog dogovora. Dugoročno, verovatniji ishod je privremeni aranžman ili široki okvir u formi memoranduma o razumevanju koji odlaže ključne odluke, umesto konačnog rešenja.
U tom viđenju, sukob se ne rešava, već upravlja njime i vremenom Iran veruje da će njegova pozicija jačati kako globalne posledice energetske krize učine novu eskalaciju previše skupom za sve strane.
Širi cilj, koji je tokom rata postao jasniji, jeste izlazak iz izolacije, zasnovan na onome što Teheran pokušava da pokaže: da ni Persijski zaliv ni globalna ekonomija ne mogu biti stabilni bez stabilnosti i integracije Irana.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)