Dilema da li treba spavati sa detetom ili ne, često izaziva različita mišljenja stručnjaka.
Poslednja istraživnja razvojne psihologije pokazuju, da rana noćna koregulacija, situacija kada odrasla osoba pomaže detetu da se umiri,ma ključnu ulogu u oblikovanju načina na koji nervni sistem kasnije u životu reaguje na stres.
Kada se na dečju uznemirenost dosledno odgovara utehom, hormoni stresa rastu, ali se zatim i smanjuju, čime mozak uči da je strah privremen i da se osećaj sigurnosti može ponovo uspostaviti. Vremenom, ovaj proces doprinosi zdravijoj emocionalnoj regulaciji, bržem oporavku od stresa, nižem osnovnom nivou anksioznosti i snažnijem unutrašnjem osećaju sigurnosti.
Ovakav pristup gradi otpornost, a ne zavisnost. Sigurna privrženost povezuje se sa većom autonomijom i emocionalnom stabilnošću u odraslom dobu.
Ključni faktor nije mesto gde dete spava, već da li njegov nervni sistem pouzdano doživljava smirenje nakon uznemirenosti. Ovo je pitanje fiziologije, a ne roditeljske ideologije.
Savremena istraživanja iz oblasti razvojne psihologije i neuronauke sve jasnije ukazuju na to da način na koji se reaguje na dečju uznemirenost u najranijem uzrastu, posebno tokom noći, može imati dugoročne posledice po mentalno i emocionalno zdravlje.
Stručnjaci objašnjavaju da se bebin nervni sistem ne razvija izolovano, već u stalnoj interakciji sa odraslima. Kada dete plače ili pokazuje znake stresa, njegov organizam luči hormone poput kortizola. Ako u tim trenucima dobije doslednu utehu,glas, dodir, prisustvo roditelja,dolazi do smirivanja, a nivo hormona stresa se postepeno snižava. Mozak tada uči ključnu lekciju, stres nije trajno stanje i sigurnost se može povratiti.
„To je biološki trening nervnog sistema. Dete ne uči da izbegava stres, već da se iz njega oporavi”,navode psiholozi.
Studije praćenja dece u dužem vremenskom periodu pokazuju da ovakav obrazac ranog smirivanja doprinosi:boljoj emocionalnoj samoregulaciji,bržem oporavku nakon stresnih situacija,nižem riziku od hronične anksioznosti,stabilnijem osećaju unutrašnje sigurnosti u odraslom dobu.
Suprotno raširenom uverenju da česta uteha stvara “razmaženost“, naučni podaci ukazuju na suprotno,deca koja razviju sigurnu privrženost kasnije pokazuju veću samostalnost, više samopouzdanja i zdravije odnose.
Posebno se ističe da rasprave o tome da li dete spava samo ili sa roditeljima često promašuju suštinu. Prema mišljenju stručnjaka, ključni faktor nije fizička lokacija sna, već iskustvo nervnog sistema.
Ako dete, nakon uznemirenosti, redovno doživljava smirenje i osećaj sigurnosti,bilo u roditeljskom krevetu, krevecu ili drugom prostoru,njegov organizam razvija stabilne obrasce regulacije stresa.
“Ovo nije ideološko pitanje roditeljstva.Reč je o osnovnoj fiziologiji i načinu na koji se ljudski nervni sistem razvija.“
Komentari (0)