Hida Pljakića iz udaljenog sela Vrapče kod Tutina život nije mazio, ali ovaj hrabri čovek ponosno se iz svih nedaća izdigao kao pobednik i najbolji je primer pobede nad samim sobom i svojim hendikepom.
Još dok je bio mladić, lekari su mu usled promrzlina amputirali obe noge, ali su mu, kako kaže, ostale jake ruke, kojima je prehranio porodicu i odškolovao decu.
– Bila je to zima 1982, tada sam imao šesnaest godina. Krenuo sam u školu po smetovima i snegu, u daljini sam video krov, ali do njega nikako nisam stizao. To mi je bilo prvi put da zakasnim u školu. Osetio sam neku toplotu kroz čitavo telo i zaspao u snegu. Tako su me pronašli đaci u snežnim nanosima, ni sam ne znam koliko vremena sam tu proveo, ali stigli su da me spasu. Ipak, na nogama su počele da mi se otvaraju rane. Usledila je amputacija jedne, pa i druge noge – priča ovaj hrabri čovek, koji se kroz život borio kao lav.
BORBA ZA ŽIVOT
Kako objašnjava, između dve operacija oženio se Bajramkom i dobio ćerku, a posle nekoliko godina i drugu. Tada se, priznaje, prvi put uplašio svog hendikepa.
– Bio sam u strahu kako ću prehraniti porodicu, nisam znao šta da radim, ali nisam imao vremena da očajavam, morao sam da se borim. Supruzi sam jedno jutro rekao da mi spremi svečano odelo i košulju, našalio sam se da mi pripremi i cipele kako bih otišao na razgovor za posao. Od tada, kao da sam dobio neku neverovatnu snagu i ustao. Sledeće jutro sam na rukama otišao do susednog sela i radio. Nabrao sam dve pune kante gljiva i tako zaradio prvi novac. Posle toga sam redovno išao u berbu pečuraka, lekovitog bilja, cepao drva i obarao stabla. Sve sam to radio samo sa dve ruke, jer noge nemam. Ljudi u prvi mah nisu verovali da ću uspeti, ali kasnije su svi to prihvatili.
SKUĆILI SE ZAHVALJUJUĆI HUMANIM LJUDIMA
Zahvaljujući velikom humanitarcu iz Novog Pazara Hidu Muratoviću i novinaru Miru Nićiforoviću, uz pomoć mnogih humanih ljudi ovom velikom borcu napravljena je kuća bliže magistralnom putu, jer toliko novca ipak nikad ne bi mogao da zaradi da to sebi obezbedi.
– Kada su ćerke stasale i zasnovale svoje porodice, Bajramka i ja smo se preselili u stan u Novom Pazaru opet zahvaljujući humanim ljudima. Ostalo nam je samo još malo da ga isplatimo do kraja. Moja Bajramka je isto invalid, ali je veliki borac i lavica. Kad vam život da tako veliko iskušenje, ostaje vam samo da se borite za svoju decu. Hido hoda na rukama, dok se njegova supruga kreće pomoću hodalice. Kako priča, uskoro bi trebalo da ide u Beograd na operaciju kako bi konačno mogla samaostalno da hoda.
– Troškovi prevoza su ogromni, pa se nadamo da ćemo i to uskoro nekako rešiti da možemo da odemo. Svakako, iako je to za mnoge sve izgledalo nezamislivo, uspeli smo. Njihova najveća sreća su im dve ćerke i pet unučica, a kako kažu, njih kad vide, ništa im nije teško.
– Čak i ono nemoguće nije teško, verujte – ističe junak iz Tutina.
Piše: RINA
OVU I OSTALE AKTUELNE TEME MOŽETE PROČITATI U ŠTAMPANOM IZDANJU OBJEKTIVA ZA 7. SEPTEMBAR
BONUS VIDEO:
Komentari (0)