Nakon što su se kolege i prijatelji zauvek oprostili od Akija Rahimovskog na zagrebačkom Mirogoju, danas su se okupili u velikoj dvorani Vatroslava Lisinskog kako bi mu održali i komemoraciju.
Tom prilikom njegov sin Kristijan rekao je kako se njegov otac i previše davao, te kako su se svi nadali njegovom ozdravljenju.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– U životu mi je najbitnije ono što me tata naučio, a to je biti čovek. I trudim se. On je zaista to znao biti. I ta njegova beskrajna ljubav… Uviek sam se pitao postoji li granica u kojoj se baš svima moraš davati beskrajno? Teško je to za normalnog čoveka… Imam ta pitanja u sebi. Treba li se dati čoveku do kraja kao što se moj tata dao, pa izgoreti, nestati kao supernova, kako je Hus rekao, ili pokušati umereno? – rekao je on za Story.hr.
– Nije me slušao, ali i on je meni znao reći istu stvar sto puta, pa smo jedan za drugim plakali. On se brinuo za mene, ja za njega. Njegova sam krv, šta da radim… Razmišljam o svemu. Kada se ovako nešto dogodi, malo čišće vidiš neke stvari koje su možda bile tu u magli… Ma da, treba se davati do kraja da nam svima bude bolje. Moj tata bi pomogao psu na cesti, čoveku kojeg uopšte ne poznaje… – dodao je Kristijan.
– Tri dana pre imao sam strašan predosećaj… Čuli smo se mi svaki dan. Toliko sam silno želeo da se vrati, da ponovo stane na pozornicu jer sam znao da on bez pozornice umire. Hteo sam da ozdravi – prisetio se Akijev sin.
– Meni je tata bio strašno velika potpora, ponosan na mene. Nismo previše pričali o tome, ali puštali smo međusobno naše pesme i komentarisali ih. To je nama bilo sasvim dovoljno, komunikacija kroz muziku koja je bila čista ljubav – zaključio je Kristijan za pomenuti medij.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)