Leto je i zvanično gotovo. Doduše, ne kalendarski, ali kada su vremenski uslovi u pitanju, jesen je već stigla i vreme je za nastavak našeg serijala “protiv modernog fudbala” pod nazivom “Ma, kakva Liga šampiona“.
U sklopu desetak tekstova u kojima smo pisali o klubovima koji su svoje “mesto pod suncem” našli daleko od svetla reflektora, slave, stadiona koji primaju desetine hiljada navijača pisali smo vam o mnogim sredinama u Srbiji koje su bespravno fudbalski zapostavljene, a sada je vreme da se osvrnemo i na jedan svetski poznat klub, koji je na niželigaške “grane” pao tek u skorije vreme. Klub koji je pomenuta “svetla reflektora” zamenio mračnim hodnicima i stadionom bez struje zahvaljujući simptomatičnoj nesposobnosti uprave i nemarom (pa čak i lenjošću), ali i neznanjem čelnika tokom prethodnih godina. Međutim, klub koji uprkos tome nije izgubio ono što ga je decenijama unazad krasilo – “romantiku” i svoj beogradski način života.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Kako ne bismo mnogo širili priču oko toga šta se zapravo događa u, shvatili ste već do sada, OFK Beogradu, preporučujemo vam da pogledate našu video reportažu u kojoj smo vam već do tančina objasnili šta se tamo godinama zapravo događalo:
Vratimo se sada na “romantiku”. Kao sportski novinar, dobiješ priliku da vidiš mnoge stadione širom sveta. Mančester, Liverpul, Rim, Atina, Holandija, Danska, Turska, Švedska, Francuska, Monako, naravno Marakana, Humska… Možda te na nekim od njih ugoste hranom sa Mišelinovim zvezdicama, najboljim espreso kafama na svetu, čajem u zimskim mesecima, pa čak i ćebetom, domaćim kajsijama (u Turskoj), možda su celi sportski centri pokriveni najbržim optičkim internetom, možda u novinarskoj loži imate i ekran na kom sa pet sekundi zakašnjenja možete da ispratite sve što niste videli svojim okom, ili pak želite ponovo da pogledate, ali nijedan od tih stadiona nema ono što ima ovaj na Karaburmi.
Možda nema svetlo, reflektore (pa utakmica mora da se završi pre nego što padne mrak), ali čak i po kiši hladnog avgustovskog popodneva, preko 300 navijača gleda svoj voljeni Beograd i nada se da će se “on vratiti”, prvo u Prvu ligu Srbije, a onda, ko zna, možda opet i u tu Superligu. Jer znate već onu izreku koja se poslednjih godina ustalila na Karaburmi, a koja glasi “Vratiće se Beograd”.
Možda nema ni tople vode u svlačionicama, možda nema novinarske lože, koja je obrasla u žbunje i šiblje, a na određenim delovima tribina ima više biljnog sveta nego u obližnjoj Zvezdarskoj šumi, ali ima vatrenog duha golmana Dejana Jevtića, koji na svaku uhvaćenu loptu, pa makar i 15 metara od gola, dobije ovacije svih 200 pristalica navijačke grupe “Blue Blood” (plava krv, jasna aluzija na to da je ovaj klub nekada zaista bio elita), koja je takođe proslavila svoj 15. rođendan ovog vikenda. A, kako i da ih ne dobije, kada kapiten OFK-e već dve godine na svakoj utakmici iz sveg glasa bodri svoje saigrače, ili bolje da kažemo, svoje drugare fudbalske entuzijaste sa kojima deli mračnu svlačionicu, unoseći im tako dodatnu dozu želje da izgaraju za ovaj sveti dres.
Zašto kažemo entuzijaste? Zato što nema ni plata, fudbaleri igraju za džabe, ali ima bodova. Beograd je pobedom nad Radničkim iz Novog Beograda minulog vikenda ostvario treći trijumf ove sezone golom bivšeg fudbalera kruševačkog Trajala Marka Kilibarde sredinom drugog poluvremena (moglo je da bude i više). Čak se u klub vratilo nekoliko bivših istaknutih fudbalera, lokalaca sa Karaburme, koji svojim prisustvom pomažu mladim fudbalerima da se prilagode srpskom niželigaškom fudbalu i za sada im to ide poprilično dobro.
Čega još nema? Možda nema brojila za struju koje je preduslov da se klubu upale svetla posle nekoliko godina mraka, pa su tako samo pojedini delovi stadiona kao što su restoran, džudo klub, dobili zasebna brojila, dok se za onaj krucijalni deo jednog sportskog društva na tom polju ne dešava praktično ništa.
OFK Beograd je definitivno velikan beogradskog, srpskog i jugoslovenskog fudbala već preko jednog veka (za vikend su Romantičari proslavili 110 godina postojanja kluba), važio je za jedan od najvećih rasadnika talentovanih fudbalera u ovom delu sveta, pa i šire, a sada igra u Srpskoj ligi Beograd, trećem rangu takmičenja pod okriljem Fudbalskog saveza Srbije.
Da nema navijača koji već godinama iz svog džepa pomažu klub (što je retkost, jer u većini situacija navijači rade upravo obrnuto, “muzu” klub i gledaju da se što više okoriste o njega), kada treba da se plate sudije, prevoz, protokol, takse Fudbalskom savezu, kao i određenih lokalnih entuzijasta koji s vremena na vreme pomognu kako god je to moguće, veliko je pitanje da li bi nekadašnji velikan uopšte igrao na ovom nivou. Pre bi se desilo da “za zelenim stolom” ispadne u poslednju, Međuopštinsku ligu, pa bi umesto nekadašnjih duela sa Atletikom, Galatasarajem, Crvenom zvezdom, Partizanom (…) igrao protiv BUSK-a, Sparte iz Železnika, Dedinja i drugih beogradskih amatera koji su već pre pola decenije popuštali pivske stomake…
Tim sa Karaburme trenutno se nalazi na deobi prvog mesta sa vekovnim (sportskim) rivalom Zemunom, ali stvari, kako nam kažu ljudi bliski klubu, nisu toliko bajne koliko izgledaju kad se pogleda tabela.
Praktično su retke ekipe koje u Srpskoj ligi Beograd igraju u toliko teškim uslovima kao plavo-beli sa Karaburme.
Još od pre ispadanja iz Superlige 2016. godine situacija je kritična.
– Svi ljudi misle da mogu da vode klub, svi koji su van fudbala. I onda kad dođu unutra pa vide da 42 igrača meni prvi dan neće da ide na pripreme, nisu primili plate, nisu ovo, nisu ono… Ja treba kao sportski direktor da ih ubedim da odu na pripreme, jel tako? To je jedan rudnik, to je jedan težak posao, ljudi misle da je to lako. Sve sad da ih pitaš sa ulice, taksistu običnog da pitaš, rekao bi “a kako da ne, daj ti to meni”. To nije tako, verujte mi, jer to je, znate li vi kakav je OFK Beograd klub? Kao da otvorite pacijenta koji je pred smrt i mislite da je bolestan samo od srca, a njega napao rak na sve strane, bukvalno – rekao je pre nekoliko meseci za Objektiv Ardijan Đokaj, nekadašnji fudbaler, ali i sportski direktor ovog kluba.
Skoro svi ostali timovi iz ovog ranga takmičenja plaćaju igrače, za OFK se u ovom trenutku, kao što rekosmo, igra iz ljubavi (i Zemun je u sličnoj situaciji, kažu nam navijači). Ali za ovaj klub se igra i zato što je Beograd zapravo stil života, koji ne može da bude ugašen tako što se ugase svetla na stadionu.
Ali, ako vam to iz ovog teksta do sada već nije jasno, Beograd je stil života, nešto neprolazno. Zbog toga je jasno i da će se taj “Beograd vratiti”, baš kao u onoj već pomenutoj paroli njegovih pristalica, “romantičara”. Nemoguće je da grad koji se nalazi na dve najveće reke u ovom delu sveta ostane bez svog trećeg najvećeg kluba, najstarijeg, koji je ovog vikenda, ponavljamo, obeležio 110 godina postojanja.
Jedno je sigurno, ako pitate momke i devojke s Karaburme, propast nije blizu, već klubu slede neka srećnija vremena. A kada će se to desiti, ostaje nam samo da čekamo i vidimo!
Piše: Aleksa Radosavljević, Serijal osmislio: Žarko Sokić
Bonus video:
Izvor: Objektiv.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)