U strogoj tajnosti 27. maja 1999. ministri odbrane SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Italije sastali su se u hotelu “Bristol” u Bonu kako bi razmotrili početak kopnenog rata na TZV. Kosovu, navodi Matijas Kincel.
Najmoćnije svetske sile spremale su 1999. godine, tokom NATO bombardovanja Jugoslavije, kopnenu invaziju na tzv. Kosovu i za to su spremili čak 200.000 vojnika! To je u knjizi “Put u rat: Nemačka, NATO i Kosovo” otkrio nemački istoričar i politikolog Matijas Kincel.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Beograd popustio
– U strogoj tajnosti 27. maja 1999. ministri odbrane SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Italije sastali su se u hotelu “Bristol” u Bonu kako bi razmotrili početak kopnenog rata na Kosovu. U tom trenutku, sve interne razlike unutar NATO podređene su jednom cilju – pobedi nad Jugoslavijom! Izrađen je plan o angažovanju 150.000 do 200.000 vojnika i odmah su formirani privremeni glavni štabovi u regionu. Jugoslovensko rukovodstvo je, pokazavši se razumnijim od svojih severnoatlantskih protivnika, početkom juna iznenada popustilo i tim korakom sprečilo već detaljno pripremljenu kopnenu bitku na Kosovu – naveo je Kincel u pomenutoj knjizi, koju je u srpskom prevodu upravo objavio Službeni glasnik.
Račak je insceniran
Kincel navodi i da do rata na Kosovu verovatno nikada ne bi došlo da je Nemačka objavila pravi izveštaj o slučaju “Račak”. Navodni masakr koji su Srbi počinili nad Albancima u Račku je, podsetimo, poslužio kao povod za bombardovanje Jugoslavije 1999, a kasnije se ispostavilo da je taj slučaj bio insceniran.
– Ovako je, dakle, izgledala situacija početkom marta: vojna operacija protiv Beograda niti se nametala na bazi humanitarne situacije na Kosovu, niti je bila urgirana javnim mnjenjem u državama NATO. Ali baš u tom trenutku finska komisija predaje Saveznoj vladi (Nemačke) svoj obdukcioni izveštaj o Račku. Do rata na Kosovu verovatno nikad ne bi došlo da je Joška Fišer (u to vreme šef nemačke diplomatije) tada obelodanio izveštaj o “masakru” u Račku. Onda bi možda više bilo uzeto u obzir i važno otkriće Berliner cajtunga o Račku od 12. marta 1999: “Interno, tako važi u OEBS, odavno se veruje da je reč o ‘insceniranju sa albanske strane’. Do tog rezultata došlo se na osnovu podataka iz centra veze Misije na Kosovu. Tako je ‘većina mrtvih skupljena u široj okolini Račka i prenesena na mesto gde će kasnije biti pronađeni’. Većina Albanaca stradala je, po tome, u borbama od dejstva srpske artiljerije. Mnogima od njih ‘kasnije je navučena civilna odeća’, kaže jedan predstavnik OEBS.” Ipak ništa od toga: finski konačni izveštaj držan je u tajnosti – piše Kincel.
On je u knjizi naveo i da je Nemačka od početka podržavala formiranje terorističke Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), da je sve vreme uporno zagovarala rat protiv Srbije, te da je više od SAD težila ratnom ishodu krize na Kosmetu.
Crni bilans napada
Kincel u knjizi navodi i crni bilans NATO bombardovanja Jugoslavije: “78 noćnih bombardovanja, preko 50 dnevnih, 1.000 aviona – po nekim navodima i do 1600, 35.000 borbenih naleta, 15.000 tona eksploziva na Jugoslaviju, 1.800 velikim delom do neprepoznatljivosti iskasapljenih civila, 500 (po jugoslovneskim izovorima), odnosno 5.000 (po tvrdnjama NATO) poginulih vojnika, 6.500 ranjenih, jedan milion prognanih, hiljade izbeglih u Austriju, Mađarsku i Grčku, hiljade ubijenih na Kosovu, 200 fabrika sravnjenih sa zemljom, zapaljene rafinerije, paralizovano snabdevanje strujom i vodom, 33 srušena mosta, nebrojena razaranja puteva i pruga, neprocenjiva ekološka šteta, spaljena kosovska sela, u prah i pepeo pretvorene stambene četvrti u gotovo svim gradovima u Jugoslaviji, uništene vladine i opštinske zgrade, crkve, manastiri, bolnice, škole, univerziteti, obdaništa, sportski objekti, muzeji, spomenici, groblja…”
To bi bio jedan veliki pokolj
Pukovnik Ljubinko Đurković, nekadašnji komandant odbrane Košara, kaže za Kurir da je tačno to da se spremala kopnena invazija sa tolikim brojem vojnika. On upoređuje odbranu Košara sa odbranom Beograda u Velikom ratu:
– Na Košarama je srpska vojska pokazala da je bila spremna da svi daju živote za odbranu otadžbine i, dok je u odbrani Beograda komanda izbrisala puk, na Košarama su naši vojnici dobrovoljno pristajali da se bore i odrekli se svog života. Da se zaista desilo što se navodi u toj knjizi, to bi bio jedan veliki pokolj. Taktički i geografski ne bi omogućilo toliku liniju fronta, pa bi morali da se rasporede na različite pravce i tada bi njihova vojska imala konstantna osveženja. Naša vojska bi mogla da zaustavi tu silu, ali uz daleko veće gubitke. Oni bi imali određene uspehe, ali ne bi ostvarili krajnji cilj, a to je bilo potpuno uništavanje žive sile i vojne opreme.
BONUS VIDEO:
Izvor: Kurir
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)