OBJEKTIV INTERVJU

Luka iz “Igre sudbine” igrao za Partizan, ali je zov “severa” bio prejak: Samo sam ostavio marker! (FOTO)

"Ja sam dete na talasu Barija, ali ne navijam za Zvezdu zbog tog uspeha, crveno-bela boja bila bi mi u srcu i da se nije desila titula šampiona Evrope", istakao je Stevan Piale

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju
Foto: Vladimir Šporčić

– Darko, Darko, Darko, zlatna kopačka Crvene zvezde – orilo se iz grla Milojka Pantića kada je Pančev realizovao jedanaesterac vredan titule šampiona Evrope 29. maja 1991. godine!

U to vreme, u domu Piale, mali dečak Stevan još nije napunio ni četiri godine i kroz igru je tek započeo svoje detinjstvo.

Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs

Sada ga svi znamo kao Luku Kanačkog u popularnoj seriji „Igra sudbine“, glumio je i u filmovima „Šešir profesora Koste Vujića“, „Bićemo prvaci sveta“, seriji „Selo gori, a baba se češlja“ i mnogim drugim… Možete ga viđati i u pozorišnim prestavama, ali redovno i na utakmicama Crvene zvezde! U sportskoj priči za Objektiv Stevan Piale otkrio je mnoge detalje koje verovatno niste znali…

– Trenirao sam fudbal u Zemunu, a onda su mi drugari prešli u Teleoptik. Pokojni ćale mi je rekao da će mi on završiti da pređem tamo iako ja to nisam želeo jer su bili filijala Partizana. Prošlo je nekih mesec dana, on me je stavio u kola, vidim idemo ka gradu. Rekoh gde ćemo, šta ćemo, kad on me ostavi ispred stadiona Partizana. Trenirao sam kod Trbojevića, divan čovek i trener, a u mojoj generaciji je bio čini mi se i Stefan Babović. To je bilo u mom šestom razredu osnovne. Trenirao sam, radilo se puno na tehnici, ozbiljni su treninzi bili i ja sam za kratko vreme napredovao fudbalski, ali me je jelo što sam i tada bio veliki zvezdaš. Bio sam u Partizanu sve do jednog treninga pre večitog derbija, mi smo radili na pomoćnom terenu na tartan stazi, kad je prošla grupa „delija“, išli su na stadion. Zapevali su „grobarske p***e“, ja sam shvatio da ovo nije za mene… Samo sam ostavio marker i tako sam završio fudbalsku karijeru i prešao na basket.

Foto: Vladimir Šporčić

Veliki uticaj na Stevanov život imao je prvi komšija – Vlada Tajson!

– Meni su porodično sve te muške pojave bile partizanovci, oni su me ubeđivali da ja navijam za Partizan. Najdalje što sam stigao da izgovorim je – ja navijam za vojnike. Jer kada sam pitao šta je Partizan, uvek su mi objašnjavali da ima veze sa vojskom, vojnicima… Tako da od Partizana imam to, šest meseci treninga i da sam kratko navijao za vojnike. Tada se pojavio moj komšija Vlada Tajson, vrata do vrata, deset godina stariji od mene. Bio mi je idol, najbolji u naselju, a kasnije me je i navukao da navijam za Zvezdu.

Bari se desio pre nego što je Stevan napunio četiri godine. U to vreme klinci su mahom navijali za Zvezdu.

– Ja sam dete na talasu Barija, ali ne navijam za Zvezdu zbog tog uspeha, crveno-bela boja bila bi mi u srcu i da se nije desila titula šampiona Evrope. Zvezda mi znači mnogo, a Bari mi je značio mnogo tek kad sam se osvestio. Bio sam klinac kada smo pokorili Evropu, imao sam četiri godine, delovalo mi je sve imaginarno. Najveća žal je što ovoliko volim i navijam za Zvezdu a ne mogu da zamislim kakav je osećaj svesno doživeti Bari. Zavidim tim ljudima i živeo bih i u neko gore vreme samo kada bih mogao to da osetim. Imam veliku želju da jednom u životu odem trajektom Bar – Bari, da posetim stadion „Sveti Nikola“, da vidim gde se desio najveći uspeh i koju slavu slavim i zbog čega!

Kasnije su došle utakmice i odlasci na stadion, a koje su ostale posebno urezane u srce?

– Utakmica koje se najrađe sećam je definitivno ona protiv Dinamo Tbilisija. Cela ta sezona, tim se raspada, vodi nas pravi zvezdaš Pižon, Lekić daje autogol na početku meča… Ja sam pratio utakmice Zemuna i znao sam za Lekića pre nego što je došao na Marakanu. Kada je stigao iz treće lige bio sam u fazonu – da li je moguće da su doveli ovog cara, a ne Vujoševića (Nikola Vujošević, legenda FK Zemun) koji je za mene bio duplo bolji igrač?! Posle je Lekić rešio utakmicu i to je najveća pozitivna emocija koju sam doživeo!

– Negativne su naravno – Strazbur i Bordo. Tada sam i osedeo, ovo malo sedih što imam sam tad dobio. Romu sam gledao sa juga Marakane, sleteo sam deset redova dole kad je Žigić dao onaj gol levicom! Krasnodar sam gledao sa tribine, urlao sam celu utakmicu, sutradan sam imao neku predstavu i došao sam totalno nespreman i bez glasa. Pitali su me da li sam realan, rekao sam da ne žalim ni sekund proveden na utakmici! Sećam se i derbija koji smo dobili 4:0 a ja sam ga gledao kao klinac, Deki, Perica, vozić…

Jedan meč posebno ne može da prežali…

– Žalim što nisam bio na utakmici Zvezda – Lacio. Drugar moj iz Zemuna, Nemanja, imao je kartu, ali samo jednu. Mi smo došli do Marakane da on proda kartu, želeo je da mi da kako bih ja ušao, ali to nisu bile male pare tada, mi smo bili klinci imali smo 15,16 godina. Gledao sam kroz ogradu na zapadu šta se tu dešava zato što na kraju nisam ušao…

Prvi put je Zvezdu gledao u svom Zemunu, a na Marakani je bio na meču kog se i najveći zaljubljenici u crveno-bele boje slabije sećaju.

– Moj pokojni kum Baki me je kao klinca vodio na utakmice Zemuna, pa sam tu prvi put gledao i Zvezdu. A prvi meč na Marakani mi je bio prijateljska utakmica Zvezde i Radničkog iz Kragujevca, tada su na probi bili tri Brazilca Adilson, Vilijams i Fumasa. Adilson je imao dobru karijeru posle Zvezde, igrao je za Betis i Sevilju, Vilijams je bio neki napadač, a Fumasa se sećam da nije zadovoljio, a kada je i sam skapirao da neće probati u finišu utakmice je napravio takav sprint mislim da je za četiri sekunde pretrčao pola terena da stigne igrača Radničkog. Guglao sam kasnije da vidim šta je bilo sa njim, ali nisam uspeo da ga nađem ima puno igrača istog prezimena.

Od Zvezde nije želeo da uzme ni dinar, iako je bilo prilike.

– Ja sam cele jedne sezone vodio neki zabavni program na Marakani. Nisam želeo da mi se bilo šta plati, rekao sam dajte mi samo sezonsku!

Foto: Vladimir Šporčić

Sudbina je htela da na Fakultetu dramskih umetnosti spoji dva velika zvezdaša.

– Ja sam imao čast da mi profesor glume bio pokojni Ivan Bekjarev. Nismo puno pričali o Zvezdi, ali on je uvek štelovao časove da se ne poklapaju sa utakmicama što je meni savršeno odgovaralo. Kasnije smo se viđali, ali češće na basketu nego na fudbalu. U to vreme se Zvezda raspadala, ali ja sam išao svaku utakmicu! Ja sam zaluđenik, pratim mlađe kategorije, znam sastav prvog tima Grafičara, znam ko su talentovani klinci u omladinskoj školi pa kada sam sa profesorom Bekjarevim pričao o Zvezdi i iznosio mu neka svoja mišljenja on mi je rekao „Stevo ti si gori od mene“! Tako da sam doživeo da mi čovek koji je na svakoj utakmici Zvezde kaže da sam gori od njega, što je najveća moguća pohvala!

Foto: Peđa Milosavljević/Starsport

Za kraj, Stevan je izabrao dva tima Crvene zvezde za termin pet na pet. U jednom sastavu su fudbaleri koji su njemu ostali u sećanju kao majstori fudbala, dok drugi čine njemu najdraži likovi.

– Uh, teško pitanje, ne volim kad moram da biram… Ali neka pet majstora budu:

Milan Borjan – Nemanja Vidić, Dejan Rambo Petković, Dragan Stojković Piksi i Dragoslav Šekularac, a mesto na klupi mora da se nađe za Milana Pavkova.

Foto: Peđa Milosavljević / Starsport

Njima bi se suprotstavili:

Boban Bajković – Stevo Glogovac, Aleksandar Katai, Bojan Đorđić i Perica Ognjenović.

Foto: Peđa Milosavljević/ Starsport

Ovu i mnoge druge zanimljive teme možete naći u štampanom izdanju Objektiva za petak 28. maj, ali i u velikom dodatku koji ćete 29. maja, na 30-godišnjicu Zvezdinog osvajanja evropske titule dobiti uz svako kupljeno vikend izdanje naših novina. Verujte nam, neke od priča koje ćete tu pronaći će vas zaista fascinirati…

Piše: Žarko Sokić

Foto: Objektiv.rs

Izvor: Objektiv.rs

Komentari (0)

    Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!

Ostavite komentar