Ovo pitanje je sebi nebrojeno puta postavio Ljubomir Mihajlović, osnivač Komercijalne banke, svedok i aktivan učesnik događaja koji su menjali tok istorije na ovim prostorima.
I svaki put je, kako se ispostavilo, bio na visini zadatka.
U ekskluzivnoj ispovesti za štampano izdanje lista Objektiv, nakon što se podsetio vremena Slobodana Miloševića, nastavlja da priča o vremenu posle Petog oktobra.
Kako ste se upoznali sa Zoranom Đinđićem, pokojnim premijerom Srbije?
– Đinđić je jednog poslepodneva pozvao mene i Bogoljuba Karića da dođemo u zgradu Vlade Srbije. Nigde ne idem praznih ruku, pa sam razmišljao šta da ponesem. Setim se da imam flašu rakije sa likom kralja Nikole uklesanim u kamenu. Kad smo ušli u kabinet, predam mu poklon, a on će meni: „Hvala, Ljubo, ali ja ne pijem”. Kažem mu: „Predsedniče, ne možete da budete državnik ako ne nazdravite čašicom rakije, ne samo sa mnom, nego sa svakim gostom koji dođe.” To ga je nasmejalo, otvorio je flašu, i mi smo uz kralja Nikolu razgovarali dok nismo popili sve. Tako je premijer počeo da pije. Dobar bankar je dobar savetnik svakom predsedniku, premijeru…
Da li vas je i Đinđić pitao za savet ili pomoć?
– Biznismen, a pogotovo bankar, ako je uspešan, treba da bude dobar pre svega sa svojom državom i da za nju najviše čini, a to podrazumeva i kontakte sa vlašću. Đinđić je bio mlad, obrazovan, napredan čovek, koji brzo misli, a opet nije bio ni najmanje sujetan da pita za savet i pomoć.
Kad je donosio odluke, uvek se konsultovao sa mnogim ljudima. Uvek sam mu se našao jer je to bila moja obaveza. Nisam mu se odazvao samo jednom, pred njegovu smrt.
Zašto? Šta se desilo?
– Vraćao sam se 11. marta po podne iz Budimpešte, i bio sam jako umoran. Isključio sam telefon da me niko ne uznemirava. Kad sam stigao kući, žena je skočila još sa vrata: „Pa, čoveče, šta ti je sa telefonom, ceo dan te zovu iz Đinđićevog kabineta, a tebi mobilni isključen”.
Kad sam ga uključio, video sam da me je Zoran zvao 13 puta. Već je bilo kasno da mu se javim, ostavio sam to za sutra. Ali, nismo se čuli. On je ubijen oko 12.30 časova. Ni danas ne znam šta je bilo
toliko hitno i šta je imao da mi kaže. Znam i da je na kalendaru njegove sekretarice ostalo zapisano da me pozove čim premijer dođe u kabinet. Ipak, ubice su bile brže.
Kakav je bio vaš odnos? Da li vam je ipak prebacivao da ste bili Miloševićev bankar?
– Nikada mi ništa nije zamerio. Bio je ozbiljan državnik. Jednom me je nazvao telefonom i rekao: „Ljubo, čeka te auto ispred kuće, da li možeš odmah da dođeš?” Ja sam se zbunio, kažem: „Nisam prikladno obučen, predsedniče, sedim kod kuće u trenerci, treba da se malo upristojim pa da dođem.” A on će meni: „Ako imaš gaće na sebi, onda je u redu. Kreći!” Tako sam otišao kod premijera bez ikakvog protokola. Takav je bio Đinđić.
Šta je bilo tako hitno?
– Zvao me je zbog problema s budžetom. Bio je praznjikav, a nije znao kako da ga popuni da bi isplatio obaveze. Veli mi: „Utrapili mi nekog Đelića, ne znam šta ću sa njim.” Rešio sam mu problem ovako: „Imaš NIS kao državno preduzeće, neka bude uvoznik nafte, a dve domaće rafinerije neka prerađuju. Tako će da se uposli više ljudi i više da se zaradi.”
Do tada je bilo mnogo uvoznika nafte, svako je mogao da trguje ovom sirovinom. A država je bila na gubitku. Pod hitno je doneta uredba i Srbija je dobila izvor finansiranja. Ta uredba je važila do pre pet godina.
Šta se desilo u Americi kad je Đinđić bio pozvan za razgovore? I kakve je to imalo veze s vama?
– Ponuđeno mu je da se reše tri stvari vrlo važne za našu zemlju. Predložili su da Kosovo i Metohija bude pokrajina sa širokom autonomijom, a da vojska i policija budu srpske. Zatim su zapadne
zemlje bile saglasne da se iskupe za bombardovanje i da Srbija preko reda, bez ikakvih poglavlja, uđe u Evropsku uniju 2008. godine. Treće, da naša zemlja do 2015. godine dobije 120 milijardi evra, i to pola od SAD, a ostalo od zemalja EU. Uslov za sve to je bio da se slože Albanci. Trebalo je da se ode u Albaniju, da se pronađu četiri Albanca naklonjena Srbiji, za grupu koja bi se formirala za ostanak Kosova i Metohije u okviru Srbije. Trebalo je da ih pronađem. Takođe, bilo je predviđeno da tri člana budu naša. Imenovani smo Moma Trajković, Bogoljub Karić i ja. Koordinator je bio Branko Radujko iz Đinđićevog kabineta. Sve je moglo da se dogovori sa Albancima. Tri puta sam bio u Tirani.
Đinđić je imao poverenja u vas?
– Da. Prvi put sam otišao sam u Albaniju. Inače, bio sam prvi predstavnik Srbije koji je posetio ovu zemlju posle 48 godina. Ali led je morao da se probije. Nisam dobio nikakvedržavne počasti, jer nisam bio ni predsednik, ni premijer, niti ministar, ali otišao sam u ime države. Primio me je Alfred Mojsiju, tadašnji predsednik Albanije, u Nacionalnom državnom muzeju, što je velika čast,
i tu smo razgovarali o dešavanjima i odnosima između dve države. Na glavnom trgu u Tirani, koji se prostire iza te zgrade muzeja, on meni kaže: „Znaš, Ljubo, šta bih najviše voleo? Da dođe Ceca i da peva ovde. Ovaj trg i sve okolne ulice bi bili puni kao oko. Nju Albanci mnogo vole da slušaju.” Rekao sam mu da je to sređeno. U Tirani sam zatim bio još nekoliko puta sam, a jednom sam
sa Karićem vodio i privrednu delegaciju. Trebalo je da se odnosi između dve zemlje otvore i poprave. To se najbolje postiže kroz biznis, ali Đinđić je kasnije ubijen. Mislim da je stradao zbog Kosova.
Posredovali ste u popravljanju odnosa i na domaćem terenu. Patrijarh Pavle nije bio naklonjen Đinđiću kada je postao premijer. Kako ste to „ispeglali”?
– Malo ko zna da smo pokojni Veselin Bošković, brat Danice Drašković, i ja osamdesetih godina osnovali Fond za izgradnju svetog hrama – Hrama Svetog Save. On je bio gradski sekretar za imovinsko-pravne poslove, a ja bankar. Tada su udareni temelji. Kasnije smo organizovali Prvu donatorsku konferenciju. Došli su bankari, biznismeni, bogati ljudi, i te večeri smo skupili 800.000 evra. Skupili smo novac, rekli patrijarhu Pavlu, ali on nije hteo ni da čuje za Đinđića, koji je kao premijer bio predsednik Upravnog odbora. Kada je Boris Tadić bio predsednik, promenio je pravilo, i predsednik Fonda je postao predsednik države.
Zašto je patrijarh tako reagovao? Šta mu se nije sviđalo kod premijera?
– Patrijarh Pavle mi je rekao: „Ljubo, njegovi su bili partizani i komunisti, a oni su mnogo zla naneli crkvi”. Kažem mu da to jednom mora da prestane i da Zoran ne može da odgovara za svoje pretke. Hram se inače gradio polako. I sam patrijarh Pavle je govorio da hram treba da se gradi dok i jedan Srbin hoda svetom i da za njegovu izgradnju svako treba da da koliko mu ne treba u životu.
U kakvim ste odnosima bili sa drugim članovima DOS?
– Kako s kim. Mnogi su dolazili, tražili novac, što za sebe, što za firme, nudili „provizije”… Svega je bilo. Ali imao sam i prijatelje, kao što je bio Velja Ilić. On mi je i javio da ću morati da odem iz Komercijalne banke. Putovao sam za Kraljevo, a on me je pozvao i rekao mi: „Ljubo, imam jednu tužnu vest. Na sednici vlade je doneta odluka da ideš iz Komercijalne banke.” Rekao sam mu: „Ako se mora – mora.” Dve nedelje kasnije pozvao me je Mlađan Dinkić, tadašnji ministar finansija, i isto to mi rekao. Napomenuo je da je bolje da podnesem ostavku nego da me smenjuju, jer „uvek
nešto mogu da nađu”. I onda se sve to provlači kroz novine. Odluku sam već bio doneo. Otišao sam.
Mnogi misle da ste žrtvovani zbog Karića?
– Dinkić je znao strukturu akcionara Komercijalne banke. Svaki akcionar je mogao da ima do pet odsto akcija. Toliko je imao i Bogoljub. Ali Dinkić nije verovao da će na tome ostati. Sumnjao je da će Karić preuzeti Komercijalnu banku.
Piše: Slavica Moravčević
OVU I JOŠ MNOGE ZANIMLJIVE PRIČE MOŽETE PROČITATI U ŠTAMPANOM IZDANJU “OBJEKTIV” ZA 4. JANUAR
Izvor: Objektiv.rs
Komentari (1)
Uvek nešto mogu da nađu,rekao Dinkić bankari Lj.Mihajloviću.E mogli su svašta da mu nađu pa je zato poslušno podneo ostavku...Mafija