O Aja Sofiji, najznačajnijoj građevini starog sveta više možete pročitati ovde, a mi vas vodimo dalje u šetnju platoom koji se zove Sultanahmet.
Na mestu gde se nekada nalazila palata vizantijskih careva danas stoji džamija Sultana Ahmeta, poznatija kao Plava džamija. Ambiciozni i veoma religiozni sultan je došao na vlast sa samo 13 godina, a prerana smrt ga je sprečila u ambiciji da napadne i sam Rim.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Pre nego što će umreti u 28. godini života praunuk Sulejmana Veličanstvenog će dovršiti jedinu džamiju sa 6 minareta u gradu, direktno prekoputa Aja Sofije.
Iako je završena 1616, skoro 1000 godina nakon svoje “protivnice”, nije je nadmašila ni u veličini ni u lepoti. Nadimak plava će dobiti tokom godina zbog svoje izvanredne unutrašnje dekoracije keramičkim pločicama iz Nikeje (Iznika), na kojima dominira plava boja.
Sa druge strane Aja Sofije u odnosu na Plavu džamiju, okrenuta prema Bosforu, stoji impozantna Topkapi palata, mesto koje je skoro 4 veka bilo srce ogromne carevine. Njena izgradnja je završena 1478. godine, po nalogu sultana Mehmeda Osvajača, a sastoji se od 4 velika dvorišta različitih namena. Izgrađena je u persijskom stilu, tako da su zgrade koncentrisane oko dvorišta, a ne obrnuto kao što je uobičajeno. Prostranim zelenim površinama nekada su hodali paunovi i jeleni, čija je svrha bila da sultanu upriliče raj na zemlji. Taj stil je nazvan “pardeš”, po persijskom nazivu za baštu, koji će kasnije u nešto izmenjenoj verziji “paradise” ući u engleski jezik, sa značenjem raj.
Palata ima ukupnu površinu od 70 hektara, što je skoro duplo više od površine Vatikana, ili trećina kneževine Monako. U ovom pravom malom gradu je živelo i radilo više od 4 hiljade ljudi, uključujući i sultanovu porodicu i mnogobrojnu poslugu. Ona je 1924. pretvorena u muzej, i to jedan od najposećenijih u Istanbulu, gde se čuvaju dijamant od 86 karata, lični predmeti proroka Muhameda, i druge svete relikvije, kao i bogate kolekcije oružja, dragog kamenja, mačeva i satova. Od 17. veka pa nadalje postepeno je gubila svoj značaj jer su sultani sve više preferirali da obitavaju u nekim od novijih palata koje su gradili duž Bosfora.
Šetnjom kroz njena četiri dvorišta videćete prvo crkvu svete Irine, jednu od retkih koja nikada nije pretvorena u džamiju, zatim Divan, mesto gde je zasedala turska vlada, brojne administrativne i prostorije za prijem visokih delegacija, i na kraju četvrto dvorište – privatne odaje sultana i njegove porodice.
Za te prilike je postojao i danas posebni deo palate zvani harem, koji mi pogrešno smatramo mestom gde se sultan prepuštao uživanju sa mnogobrojnim robinjama. Harem na arapskom znači “zabranjen”, i predstavlja deo dvorca gde niko drugi osim crnih evnuha bez jezika nije imao pristup. Iz četvrtog dvorišta se pruža najlepši pogled na Bosfor, Zlatni rog, i najlepši i najstariji park u Istanbulu – Đulhane.
Oko palate vijuga železnička pruga koja se nedaleko odatle završava na čuvenoj stanici Sirkedži, na kojoj je svoja uzbudljiva putovanja završavao legendarni Orijent ekspres. Odatle nakon bukvalno par minuta šetnje pored mesta gde se Zlatni rog uliva u Bosfor stižete do mesta koje najbolje predstavlja ovaj grad – trg Eminonu.
Sa Eminonua kreće najstariji most u gradu zvani Galata, koji prelazi Zlatni rog i povezuje stari sa novim evropskim delom grada. Na tom magičnom mestu se sa jedne strane vide impozantna Nova džamija, zatim ulaz u Egipatski bazar, džamija Sulejmanija, bezbroj galebova koji preleću istanbulske vode, i brodovi koji odatle isplovljavaju na krstarenje Bosforom. Ispod samog mesta se nalazi veliki broj kafića i restorana, odakle uz miris kafe, mora, ribe i pečenog kestena možete posmatrati ovaj nezaboravan prizor. Galata most je između ostalog poznat i po velikom broju ribolovaca koji svakodnevno pecaju sa njega, a sveže ulovljena riba odmah završava na jelovniku restorana pod mostom.
Ako niste dovoljno gladni za obilan ručak možete pojesti balik ekmek – ukusan riblji sendvič. Sa druge strane Zlatnog roga videćete Galata kulu i zgrade koje su nekada služile istanbulskom pristaništu. Uz dovikivanje ribara, trgovaca, uličnih prodavaca i nezaobilazni poziv mujezina sa džamije na molitvu, doživećete Istanbul na pravi način, sa svim njegovim glavnim karakteristikama.
Nakon što ste okrepljeni, osunčani i puni utisaka krenuli preko mosta, stići ćete u jedan drugačiji svet, deo grada koji su Grci zvali Pera, a kasniji stanovnici Đenovljani krstili Galata. Pored istoimene kule, sa koje se pruža nezaboravan pogled na gradsko jezgro, ovde nema mnogo znamenitosti. Pera je naseljena tek u 12. veku, kada je moć Vizantije počela da slabi, pa su radi ojačanja i ekonomije i odbrane grada Đenovljani dobili pravo da se ovde nasele i osnuju trgovačku koloniju. Pre njih ovde je živela istanbulska jevrejska zajednica, na koju nas podsećaju glavne gradske sinagoge koje su i dalje u ovom delu grada. Od tada do danas će on ostati privalačan strancima, i rezervisan prvenstveno za njih.
Nakon Đenovljana trgovačke privilegije će, posle pada Carigrada, dobiti i Mlečani, a u 19. veku, kada se carstvo konačno otvori prema Evropi, ovde će se naseliti Francuzi i Englezi. To je danas očigledno čim se kroči na obalu Pere – arhitektura je potpuno drugačija i nalik na evropsku, uključujući i hotel “Pera palas”, u kojem je Agata Kristi završila pisanje “Ubistva u Orijent ekspresu”.
U ovom delu grada se nalazi i zvanični centar grada – trg Taksim, kao i glavna pešačka ulica Istiklal. Taksim je omiljeno mesto okupljanja povodom raznih proslava ili demonstracija, a trgom dominira Spomenik republici, na kojem je sa obe strane prikazan Ataturk – u uniformi vojnika i prvog predsednika republike. Oko spomenika kruže tramvajske šine koje označavaju početak linije kojom vozi nostalgični crveno-beli tramvaj, polako se spuštajući niz strmu ulicu Istiklal, i koji je jedna od najpopularnijih atrakcija u gradu.
Istanbul je podeljen na ukupno 39 opština, od kojih većina ima više od četvrt miliona stanovnika, a nekoliko čak i preko 700 hiljada. Većina njih u svom nazivu ima reč “koy” što znači selo, i pojašnjava nam da je grad ustvari nastao inkorporiranjem okolnih sela u svoje granice. Svaka od tih opština ima svoju “čaršiju”, svoju malu pešačku zonu, institucije, prodavnice, kao i mesta gde se ljudi okupljaju i izlaze. Zamislite kakav bi se samo haos stvorio kada bi subotom uveče svi ti milioni mladih ljudi krenuli u samo jednu četvrt u noćni provod.
Naravno, postoje delovi grada koji su poznati po dobroj zabavi u čitavom gradu, pa i šire. Klubovi koji se nalaze pored Bosfora predstavljaju nela od najeksluzivnijih mesta na svetu, gde na spisak za ulazak ne može da uđe svako, bez obzira koliko bogat bio. Za običan svet tu je Ortakoj, deo grada koji se nalazi pored Bosfora, ali gde se mogu pronaći klubovi i barovi za svaki džep. Inače, obale ovog moreuza važe za najekskluzivniji deo grada, sa mnogobrojnim vilama iz različitih epoha, modernim vikendicama i aritokratskim letnjikovcima, koje sebi mogu da priušte samo malobrojni bogati srećnici.
Istanbul je po četvrti put u istoriji bio kandidat za domaćina još uvek neodržanih Olimpijskih igara 2020, ali je u konkurenciji Tokija i Madrida zauzeo drugo mesto, što je i najbolji plasman u svim kandidaturama od 2000. godine. Pre toga je Turska izgubila domaćinstvo Evropskog prvenstva u fudbalu 2016. od Francuske za samo jedan glas, ali je zato uspešno organizovala mnoga takmičenja u dvoranskim sportovima. Ovaj grad je bio domaćin mnogih legendarnih utakmica, na čelu sa finalom Lige šampiona 2005. između Milana i Liverpula, upravo na (budućem) Olimpijskom stadionu. Nama je najpoznatije finale Kupa evropskih šampiona u košarci 1992, kada je Partizan pobedio Huventud trojkom Saše Đorđevića u poslednjoj sekundi. 9 godina kasnije je u istoj dvorani (Abdi Ipekči) i naša reprezentacija osvojila evropsko zlato, i to pobedom u finalu protiv najbolje generacije koju je Turska ikada imala. Konačno, 2004. je u ovoj hali održano takmičenje za Pesmu evrovizije, kada smo se nakon 12 godina pauze vratili, i umalo osvojili prvo mesto. Ova legendarna dvorana je 2018, nakon samo 29 godina od izgradnje porušena, jer su u međuvremenu sagrađene dve modernije i znatno veće, na oba kontinenta po jedna.
Nakon predaha od svega što ste videli i doživeli uz islak hamburger na Taksimu (mali burger potopljen u sos od paradajza) možete se uputiti u dalje istraživanje nove evropske obale. Možete otići do čuvenog Muzeja nevinosti, zatim Muzeja moderne umetnosti, voštanih figura Madam Tiso, ili Vojnog muzeja, u kojem se čuva turski bajrak iz Kosovske bitke. Ono što ne bi trebalo da propustite je odlazak do samog Bosfora i obilazak velelepne Dolmabahče palate, dom poslednjih sultana i prvog predsednika Turske.
U izgradnju Dolmabahče palate je uložena četvrtina godišnjeg prihoda od poreza u carstvu, a ovaj sultanov hir je imperiju posredno doveo do državnog bankrota. Otvorena je 1856, u njoj se nalazi 285 soba, 46 hodnika, 6 turskih kupatila (hamama) i 68 običnih toaleta.
U najimpozantniju palatu u Turskoj ugrađeno je četrnaest tona zlata, za listiće koji prekrivaju plafone, kao i 40 tona srebra. Kristalni luster u ceremonijalnom holu najveći je poznati te vrste na svetu, poklon je kraljice Viktorije, i teži 4 i po tone. Tepisi su ručno tkani, od čiste svile, i pokrivaju ukupnu površinu od 4500 kvadratnih metara. Sve tavanice i zavese su pozlaćene, a svećnjaci su pravljeni od slonovače. Palata je takođe jedno od prvih mesta na svetu koje je bilo opremljeno lampama na gas, savremenim protočnim vodokotlićima u kupatilima, električnim svetlom i liftom.
Ako se umorite od šetnje i raskoši i bude vam dosta doživljaja za jedan dan, najbolje je da se odmorite i pripremite za sutra, i obilazak ne samo jednog posebnog dela grada, već i – drugog kontinenta.
Na azijskoj strani Istanbula živi otprilike trećina od oko 18 miliona njegovih stanovnika. Pored toga, ova obala je zelenija, urbanizovanija, i samim tim daleko privlačnija za život od evropske. Istina, ovde nema kulturno-istorijskih znamenitosti koje bi se mogle meriti sa onima u starom gradu, ali to ne znači da ih nema uopšte. Azijska obala je naseljena nekih tridesetak godina pre evropske, tako što su Feničani prvi stigli do ove tačke i osnovali svoju koloniju pod nazivom Halkedon. Vekovima će na anadolijskoj obali nastajati i razvijati se jedan sasvim poseban grad, koji će sa evropskom obalom biti povezan parobrodom tek sredinom 19. veka, što je umnogome uticalo na njegovu uređeniju arhitekturu, ali i drugačiji mentalitet ljudi.
U samom centru azijskog dela grada nalazi se i stadion Fenerbahčea, jedinog člana turske “velike trojke” koji se nalazi van Evrope. Bio je to prvi moderni stadion izgrađen u Istanbulu 2006. godine, nakon čega će i druga dva najpopularnija tima, Galatasaraj i Bešiktaš, slediti taj primer. Dok su Galatasaraj osnovali učenici istoimene francuske škole, pa se i dan-danas smatra klubom elite, Fenerbahče je “republikanski” klub, do kraja odan idejama i tekovinama Ataturka, koji je i sam bio navijač “Fenera”. Bešiktaš je, s druge strane, klub iz istoimenog elitnog kvarta na Bosforu, ali pravi klub “za raju”, a po popularnosti i broju titula ipak na trećem mestu. Navijači azijskog učesnika jedinog gradskog interkontinentalnog derbija na svetu su svom idolu, Brazilcu Aleksu, podigli spomenik ispred stadiona dok je još uvek bio aktivan, i igrao za njihov klub. Strast prema fudbalu u Turskoj je toliko velika da je, pored nacionalne istorije i međuetničkih odnosa, navijačka pripadnost jedina tema koju u ovoj zemlji treba izbegavati.
Opšte mišljenje posetilaca ovog grada je da se preko Bosfora nalazi nešto slično Novom Beogradu, beskrajan niz novih stambenih blokova, i ono nije sasvim pogrešno, ali takva je ustvari unutrašnjost azijske strane. Dugo pre nego što su nastali moderni neboderi, Halkedon i obližnji Skutari su već bili značajne trgovačke kolonije. Danas se te četvrti zovu Kadikoj i Uskudar, i u njima se i dalje može osetiti duh prošlosti – Kadikoj je danas centar azijskog dela grada, sa svojom čaršijom, sjajnim kafićima i noćnim životom, i nezaobilaznom pijacom. U centru se nalazi i železnička stanica za ovaj deo grada, Hajdarpaša, koju su kao i železnicu izgradili Nemci, u stilu tevtonskog zamka, kako bi putnici stekli utisak da su na pragu Evrope.
U neposrednoj blizini stanice nalazi se i istoimeno britansko groblje, na kojem je sahranjeno blizu 6 hiljada vojnika koji su poginuli u Krimskom ratu, uglavnom u neobeleženim grobnicama. Tokom tog rata je bolničarka Florens Najtingejl uspostavila prvu organizovanu vojnu bolnicu u modernoj istoriji, u velikoj kasarni po imenu Selimije. Ona je bila stavljena na raspolaganje britanskoj vojsci, a danas je u njoj štab turske Prve armije, dok je njen toranj pretvoren u muzej.
Pored toga, u Halkedonu je održan i čuveni 4. Vaseljenski sabor, 451. godine, nakon kojeg su se istočne crkve odvojile od ostalih, po pitanju prirode Isusa Hrista. Crkva svete Eufemije, nad čijim se odrom vodila rasprava, i dalje krasi srce čaršije, a u neposrednoj blizini je i zanimljiva jermenska crkva Surp Takavor. Oko čaršije kruži nostalgični tramvaj sličan onom u ulici Istiklal, kojim se možete odvesti do najlepšeg dela Kadikoja, poluostrva Moda. Na samom kraju čaršije je i impozantna grčka crkva svetog Đorđa od belog mermera, građena u poslednjim godinama imperije.
Uskudar je znatno tradicionalnije naselje, i jedino koje se po broju minareta može meriti sa evropskim delom grada. Među njima je najpoznatija džamija Mihrimah sultanije, ćerke Sulejmana Veličanstvenog, koja ima još jednu svoju džamiju u evropskom delu grada. Obe je sagradio čuveni mimar Sinan, zaljubljen u mnogo mlađu princezu, na mestima na kojima Sunce zalazi (u evropskom delu) i gde se u isto vreme pojavljuje Mesec (u Aziji). Njeno ime na persijskom upravo znači Sunce i Mesec – Mihr i Mah. Na Uskudaru se možete prošetati prelepim kejom pored Bosfora, kakvog nema na evropskoj strani, i odvesti se čamcem do Devojačke kule, izgrađene na ostrvcetu usred Bosfora.
Ako krenete od Uskudara ka Bosforskom mostu, naići ćete na živopisno naselje Kuzgundžuk, pandan Fanaru na evropskoj strani, a malo dalje i palatu Bejlerbej, jedan od mnogih sultanskih letnjikovaca izgrađenih kraj Bosfora. Još dalje na sever nalazi se najviše brdo u Istanbulu (268 metara) po imenu Čamlidža, sa jedinim prirodnim vidikovcem i prelepim parkom na vrhu. Danas brdom dominira istoimena džamija, koju je prošle godine sagradio i otvorio lično predsednik Erdogan. Osim odlaska do vidikovca i džamije, ovde treba probati i kumpir, lokalni specijalitet kojeg ćete naći još samo u Ortakoju. U pitanju je veliki pečeni krompir u koji možete da stavite priloge po izboru, i da uživate u obilnom, ukusnom i izuzetno hranljivom obroku.
S druge strane, ako iz Kadikoja krenete na jugoistok, neka to bude najdužom gradskom ulicom po imenu Bagdad, koja je zapravo bulevar, i to ne bilo kakav. Duž 14 kilometara prostiru se najekskluzivnije radnje, butici svetskih marki, moderni kafići, a trotoar je toliko širok da je ustvari pešačka zona. Ljudi su obučeni po poslednjoj, zapadnjačkoj modi, nema pokrivenih žena niti džamija, a cene stanova su najviše u celom Istanbulu. Ovaj deo grada je tradicionalno naseljen intelektualnom i kulturnom elitom, važi za liberalno-građanski, i opštinu u kojoj stranke na vlasti nikad ne dobijaju izbore. U spoju sa Kadikojem i njegovom čaršijom azijski deo grada je zapravo neuporedivo evropskiji od evropskog.
Ovaj moderni bulevar, koji je nekada bio početak puta ka Bagdadu, veoma važnom gradu Osmanlijskog carstva, dovešće vas do luke Bostandži. Odatle ćete imati najlepši pogled na najbolje čuvane tajne Istanbula – Prinčevska ostrva, a možete uhvatiti i brod koji će vas odvesti do najvećeg od njih za samo pola sata. Ali o njima – u nekom drugom članku.
Piše: Ivan Marinković
Preuzimanje teksta ili delova teksta dozvoljeno isključivo uz navođenje izvora i linka ka stranici Objektiv.rs
Izvor: Objektiv.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)