Omiljena britanska spisateljica, dizajnerka i voditeljka Aleksa Čang, otvara nam vrata ateljea kuće visoke mode “Dior”.
Ni manje ni više nego dan pre revije koja će prikazati sve na čemu se marljivo radilo od februara prošle godine.
Iza staklenih vrata krije se hijerarhija – šegrt, asistent, prva švalja, druga švalja, prva ruka, visoko kvalifikovana prva ruka i na kraju “première” – glavna odgovorna krojačica.
Za zvanje visoko kvalifikovane prve ruke neophodno je preko 10 godina radnog iskustva.
Tako se nameće pitanje: “Koliko dugo ste zaposleni u Dioru?” – 37, 13, 24 godine neki su od odgovora.
Première ovog ateljea seća se svog prvog utiska kuće: “Kada sam ja počela da radim, bilo je više zaposlenih nego danas, bila sam uplašena, u takvim situacijama pomislite da se nikada nećete zadržati, a onda vas ponese ljubav prema zanatu i ambijent. Upoznamo se, postanemo prijatelji, i tako ste tu 37 godina.”
Međutim, i nova generacija zanatlija osvežava Dior.
Jedna devojka privodi kraju parma haljinu na kojoj vredno radi već dva meseca.
Tako saznajemo da u svetu visoke mode svaka boja ima svoj poetični naziv.
Dakle lila je parma, teget je noć, a još neki interesantni nazivi su zlatno zlatna, prepećena kafa i magloviti pistać.
Devojka ozareno prepričava kako je rad na venčanicama ispunjava, a osećaj kada klijent obuče gotov komad magičan.
Najkomplikovanija haljina za izradu iz ove kolekcije zahtevala je pun mesec rada.
Desetoro ljudi ručno je zašivalo pojedinačne parčiće čipke oko 1.200 sati.
Dvoje i dalje rade na njoj, i odgovorno tvrde da će haljina biti spremna na vreme za sutrašnju reviju.
“Napravimo, obučemo, prepravimo, ako ima promena još jednom prepravimo, zato toliko traje.”
Dok pokazuju suknju čiji je gornji deo iznet na fotografisanje, objašnjavaju kako su najjednostavnije stvari najkomplikovanije za izdradu.
Sav vez se radi ručno, a u tom trenutku se čak dodaju kićanke na jednu haljinu.
Naime. kreativna direktorka Marija Gracija Ćiuri je tu noć shvatila da haljina deluje prazno, da treba biti poetičnija.
Na pitanje kako može da provodi sate i godine vezući, jedan radnik daje jednostavan odgovor: “Morate da volite, svi ovde vole ono što rade, ja volim ono što radim.”
Saznajemo da vez ponekad neravnomerno skupi materijal, tako da nekoliko žena u poslednjem minutu veze ne bi li produžile delove koji fale.
“Visoka moda je kada nešto na prvi pogled obično, izbliza otkriva sate rada i luksuz” on objašnjava dok ponosno pokazuje haljinu.
Visoko kvalifikovana prva ruka specijalizuje se za klasične new look komade.
Haljina joj je u zadnji čas vraćena sa probe, neophodne su brze izmene, odredjeni delovi haljine moraju da se izvade, zamene i ponovo sastave.
Nakon 39 godina u industriji i 24 u Dioru ona i dalje voli svoj posao kao na samom početku.
Otkriva nam verovanje da slučajni ubod na iglu i kap krvi na haljini donose sreću i slavu, tako da se fleka nekad skine, ali nekad ostane vešto skrivena.
Na kraju našeg putovanja na ovo skriveno mesto mi ostajemo zabezeknuti.
Zar je moguće da u ateljeu vlada takav mir, čak i pri ovakvim okolnostima?
Očigledno je ljubav ovih umetnika prema svom poslu toliko jaka, da smo je i mi osetili.
J. Babić
Komentari (0)